Road of becoming Directioner [One direction fanfiction]

Part 4

Nakon sat vremena grljenja sa medom dobila sam poruku od Steph. Zanimalo me što kaže pa sam poruku otvorila. Istog trena sam poželjela da nisam. Nije bilo više ni manje nego slika s Louisom. Zasipala me porukama o Louisovoj prošlosti. Došlo mi je da joj kažem da znam, da sam bila tamo, ali nisam.

Nisam više podnosila njene poruke pa sam ustala iz kreveta i otišla dnevnom rutinom. Mobitek sam namjerno ostavila kod kuće tako da ako Steph bude pitala zašto joj nisam odgovarala mogu reći da mi je mobitel ostao kod kuće.

Moja tirkizna jakna i ja smo šetale do Robertovog štanda. Ljubazno sam ga pozdravila, ali naravno dan ne bi prošao da nisam nekoga srela tamo. Lik je bio zbilja jeziv. Imao je kapu i šal. Naočalama je prekdio lice pa ga nisam niti vidjela u potpunosti. Ignorirala sam ga dok nije progovorio.

"Hej Zita." rekao je. Otkud on zna moje ime. Koji vrag.

"Koji vrag hoćete?" mrzovoljno sam rekla. Nisam voljela komunicirati.

"Zbilja, tako pričaš sa ljudima." malo je spustio naočale te sam jasno mogla vidjeti plave oči. Zinula sam. Osmjeh mu se iskrivio.

"Niall!! Što ti radiš tu?!" izderaka sam se.

"Šššššš!!" stavio mi je ruku na usta "Nitko ne zna da sam to ja, nemoj to upropastiti."

"Zašto si tako obučen?" tiho sam rekla.

"Htio sam malo izaći bez da me skiro ubiju directioneri." masmijao se. Bože, taj osmjeh.

"Nisi normalan, možda te netko vidio i još sad pričaš samnom, uz to me još i strašno živciraš pa se dovodiš riziku da te lupim. Zamisli kako bi izgledao na spofu sa jednom lijepom plavicom oko oka." uvijek preuveličam, glupa sam. Samo se nasmijao. Taj dečko se stalno smije.

"Ne brini se." pogledao me " Ti i ja sad idemo na colu." Ček što??

"Ja, ne mogu." krenula sam kući, ali me uhvatio za ruku.

"To nije bilo pitanje." još jednom se nasmijao te me povukao za ruku i odveo u obližnji kafić. Zašto me ljudi stalno razvlače!! Znam i sama šetati!

Došli smo u kafić koji je bio poluprazan pa smo lako našli mjesto.

"Tu sjedi." naredio je, a ja sam samo sklopila ruke i zakolutala očima, ali i sjela. On se smjestio nasuprot mene.

"Totalno mi je falilo ovako izaći, prošlo je stoljeće otkad nisam otišao u javni kafić." rekao je gledajući okolo. Ni ja vjeruj mi. Suzdržala sam se od odgovora. Otkad je Louis otišao nisam imala želju izlaziti. Zadnji puta sam u kafiću bila s Louisom kad smo se opraštali. Naručili smo dvihe cole.

"Čuj, znam da mi ne želiš reći što ti je, ali nisam glup da ne vidim da imaš problema s Louisom. Obećajem da mu neću reći, ništa." progovorio je. Naravno da je tu bio razlog. Cura se ne može malo zabaviti bez pitanja.

"Sve je u redu, stvarno." rekla sam.

"Čovječe isti ste. Louis isto to govori, ali ja znam da laže." iskrivio je osmjeh.

"Ne lažem, uostalom zašto bi tebe bilo briga. Slavan si, ne moraš se uopće brinuti za išta. Svi misle da si savršen pa zašto bi mario za mene nebitnu." kolutala sam očima. Zbilja, ako ovako nastavim zavrtit će mi se u glavi.

"Biti pjevač je više od toga da budeš savršen." zastao je "Ja i ti, mi smo dobri-" prekinula sam ga.

"Ne" mrtvo hladno sam rekla.

"I znaš da mi mo- ček što?" Shvatio je što sam rekla "Ne?" raspalio se smijati. Tako tipično za popzvijezde. "Uglavnom, možeš mi vjerovati."

"ZAŠTO TE ODJEDNOM ZANIMA MOJ I LOUISOV ŽIVOT!? UOSTALOM ZA RASPAD NAŠEG PRIJATELJSTVA STE KRIVI TI I TVOJI PRIJATELJI! SVE JE BILO DOBRO DO GLUPOG X FACTORA!!" pukla sam. Počela sam nenormalno plakati. Sve suze koje sam skrivala sve ove godine su sada izlazile.

"Ja- zašto mi nisi rekla?" prestao se smijati i uspravio se. Sledio se na mjestu.

"Niall, znaš što, samo idi, nije mi do cole više." ustala sam od stola i otišla van. Plakala sam putem kući. Nikada nisam bila cmizdravica. Plakanje me činilo slabom, a ja to nisam dozvoljavala, ali trenutno ih nisam ja kontrolirala. Ušla sam u kuću tako uplakana. Uzela sam medvjedića i bacila ga u kut sobe te zagrlila jastuk. Samo sam trebala malo plakati.

Trznulo me kucanje na vratima. Nisam htjela otvoriti pa je mama otvorila. Začula sam prigušeni glas i nisam ga prepoznala.

"Zdravo teta Irina." rekao je glas na što je moja mama vuknula. Uz prozor je prošao kamion baš u trenu kada je mama rekla ime. Sve što sam mogla načuti bilo je U sobi je te sam začula otvaranje mojih vrata. Predamnom je bio ni manje ni više nego Louis. Gledao je u mene.

"Hej Smotana." nasmijao se. To bi mi inače izmamilo osmjeh na lice, ali ne i sada. "Znam da si ljuta na mene i ja bi bio da sam na tvom mjestu. Molim te Zita. Fali mi moja Smotana. Možeš li mi oprostiti." napravio je najslađi pupoy face koji sam ikada vidjela. Bila sam još uvijek mrtva hladna. Ustala sam iz kreveta i provukla se pored njega do kuhinje. Vratila sam se i bacila mu u ruke

"Mrkva?" nasmijao se kada ju je uhvatio.

"Toliko mi je nedostajalo jesti ovo." trpala sam mrkvu u usta. Louisu je osmjeh na licu narastao te me zagrliom Uzvratila sam mu. Ne znam kako sam se tako brzo pomirila s njim. Podigao me i vrtio po sobi. Brzo je otisnuo jedan poljubac na mom obrazu.

"Ali još sam uvijek ljuta!" pogledala sam ga na što je spustio glavu. Nedostajao mi je moj Lou. Poveo me za ruku vam iz kuće te smo se zaustavili pod drvetom. Stao je točno ispod te izprepleo svoje prste te se malo sagnuo.

"Što?" zbunjeno sam gledala u njega.

"Lopovska." pogledom je pokazao prema rukama te se nasmijao. Ja sam zavrtila glavom te se nasmijala. Krenula sam prema njemu, ali se nisam zaustavila kod njega nego se uhvatila za granu te opet okrenula glavu prema njemu.

"Za tvoju informaciju, mogu sama." rekla sam na što se nasmijao.

---

Sjedili smo na stablu tako u tišini. Meni je nešto palo na pamet.

"Bila sam toliko zaokupljena ljutnjom da nisam niti tražila autogram." glupo sam se nasmijala.

"Imaš kemijsku?" očigledno se zezao.

"Yes I have." iz stražnjeg džepa sam izvukla kemijsku. Zinuo je.

"Nosiš kemijsku u stražnjem džepu?" nasmijao se zbunjeno.

"Hej! Nikada ne znaš kada će djevojci zatrebati kemijska." glupavo sam se nasmijala.