Road of becoming Directioner [One direction fanfiction]

Part 39

Ušla sam u sobu te zatvorila vrata za sobom još uvijek okrenuta leđima. Nisam se mogla natjerati okrenuti se i pogledati ju. Morala sam to učiniti. Okrenula sam se u konačnici.

Bila je u bijeloj bolničkoj odjeći i mirno je ležala u krevetu. Izgledala je tako ranjivo i nedužno. Bilo ju je teško gledati. Suze su mi nekontrolirano krenule teći niz obraze dok sam trčala prema njoj.

Kleknula sam uz krevet te ju uhvatila za ruku. Bila je tako hladna. Naslonila sam glavu na tu ruku te samo cjedila suze.

"Kažu da ljudi u snu nekada čuju što se događa oko njih." rekla sam kroz suze. Ne znam čuje li me. Briga me "Steph, zašto mi nisi rekla za astmu? Zabrinuta sam za tebe. Znam da sam se naljutila na tebe. Oprosti mi molim te. Bila sam glupača i možda sam ljubomorna na tebe. Uvijek si mi govorila da ne mogu toliko jako mrziti One Direction, barem ne sve njih. Sviđa mi se Niall. Eto rekla sam. Da me čuješ rekla bi mi da si znala. On je tvoj dečko, a ti si ostvarila san. Kakva bih ja prijazeljica bila kada te ne bih podržala. Molim te oprosti mi." tiho sam govorila više sebi nego tobož njoj. Ne mogu vjerovati da sam rekla, ali moram prestati lagati sebe i ostale. Sviđa mi se Niall Horan, član jebenog One Directiona. Drag je, zabavan, ima PLAVE oči, pa tko ga ne bi volio? Don't judge me.

Odjednom sam osjetila neko micanje. Stephina ruka. Ona po kojoj sam slinila, ups.

"Zita?" začula sam promukli teški glas.
"Steph? O moj Bože Steph?!" viknula sam puna uzbuđenja. Budna je. Zbilja je budna.

"Što ti radiš tu? I gdje je Niall?" upitala je. O ne, ne mješaj ga u ovo molim te.

"Vani su, dobro su svi. Steph, jesi li čula išta što sam ti rekla?" upitala sam ju. Možda je čula moj govor od maloprije.

"Djelomično, nešto oko ispričavanja ha? Mogu li čuti još jednom." očigledno me zafrkavala. Podignula je obrvu te napravila neki podsmjeh.

"Oprosti, oprosti, oprosti, oprosti, oprosti." skočila sam na noge te ju zagrlila. Očigledno malo prejako.

"Polako, jos uvijek nisam dobro." tiho je rekla.

"Oprosti, samo sam sretna što te vidim." odmaknula sam se.

"Što se dogodilo?! Čuo sam neku buku?! Zita što si joj napravila?!" u sobu je uletio Niall sav uspaničen. Lupila sam se po čelu. Koji idiot majko mila.

"Dobro sam, Niall, sve je u redu." nasmijala se Steph sa kreveta. Skočio joj je u zagrljaj. Iskreno, nije mi bilo lako gledati ih, ali moram joj biti podrška. Ja sam kriva što su zajedno, da nisam zabrljala prvi put kad sam ih srela.

Ubrzo su nam se pridružili i ostali dečki. Svi su zagrlili Steph.

* * *

Bila je večer. Nakon duge borbe s Niallom da ide kući, uspjeli smo ga natjerati da Zayn i ja ostanemo sa Steph. Čudo koliko snage ima u tom malom tijelu.

Zayn i ja smo sjedili naslonjeni laktovima na Stephin krevet dok je ona spavala. Ysamo smo ju promatrali. Blaga svjetlost ulične lampe je bilo jedino što je osvjetljavalo mračnu sobu.

"Kako bespomoćno izgleda, ha?" željela sam barem o nečemu razgovarati sa Zaynom.

"Da." tužno je uzdahnuo.

"Zayn ja znam." rekla sam mu te ga pogledala. U taj pogled sam unesla sažaljenja koliko sam mogla.

"Za što?" pravio se da ne razumije. Pa nisam ja glupa.

"Znaš, nisam glupa. Vidim kako ju gledaš." okrenula sam pogled natrag na uspavanu Steph.

"Predivna je. Znaš li koliko je teško gledati ih?" počeo mi se otvarati. Ne mogu vjerovat da mi je zbilja to rekao.
"Zašto nikada nisi pokušao ništa?" upitala sam ga.

"Znaš li koliko je teško uskladiti karijeru i vezu. Usotalom, znaš li koliko ona hejta trenutno dobiva. Nikome to ne želim, pogotovo njoj." pognuo je glavu. Zaklela bi se da sam vidjela kako mu je suza kliznula niz obraz. Plakao je? Zbilja je plakao? Samo sam okrenula glavu na drugu stranu "Zita?" pozvao me.

"Ha?" nepeistojno sam pljunula riječ. Kako je to glupo ispalo.

"Jesam li ti se ispričao za sve što aam ti rekao. Ti nemaš veze sa ničim od ovoga." uzdahnuo je. Okretala sam glavom lijevo desno kao znak ne "Pa, oprosti. Bio sam seronja." rekao je uz neki poluosmjeh. Kako se u trenu ta srcedrapajuća scena pretvorila u šalu ponovno.

Sobu je ponovno ispunila tišina. Čulo se samo Stephino ujednačeno disanje.

"Kako to podnosiš?" odjednom je Zayn probio tišinu.

"O čemu govoriš?" zbunio me.

"Vidio sam danas taj pogled. Da možeš i da ju mrziš izvadila bi joj grkljan kada se onako geli sa Niallom." kroz šalu je rekao.

"Naravno da ne bih. Pa neka se vole kada žele!" nasmijala sam se malo glasnije, a Steoh se pomaknula. Stavila sam ruke na usta. Skoro sam ju probudila.

"Sada ti mene smatraš glupim." nasmijao se.

"Ja te oduvijek smatram glupim." lupila sam ga laktom u rebra. Nasmijali smo se oboje.

* * *

Tresem se i lupam glavom u dasku na krevetu.

"Još pet minuta mama!" viknula sam kroz san.

"Mama? Zita što to pričaš?" začula sam nečiji glas i to nije mama. Naglo sam ustala. Ispred mene je stajao Liam, a ja sam ležala naslonjena na krevet u bolnici.

"Jutro." začula sam glas iza sebe. Okrenula sam se te se susrela uz Steph na krevetu.

"Zar sam zaspala." rastezala sam se dok me boljela sve i jedna kost u tijelu. Nije lagano spavati na podu. Rukom sam slučajno lupila u nešto, ili bolje rečeno nekoga.

"Zayn?" nasmijala sam se Zaynu koji je ležao ispod kreveta čvrsto spavajući. Nije se obazirao na nikoga od nas "ZAYN!" viknula sam. Trznuo se te opalio glavom u krevet.

"Jesi ti normalna luđakinjo glupa?!" počeo je vikati, a mi ostali smo se rasplalili smijati.

U sobu je uletio uzdihani Niall te se doslovno bacio na Steph.

"Slatkice!!" viknuo je te ju poljubio. O ne ponovno...