Simplicity

U N .

Osetila sam neugodnost u stomaku. Nova akademija. Nova škola. Ostala mi je još samo ova godina. Izdržaću, zar ne? Uzdahnula sam duboko te prošla pogledom po mermernom podu sivkaste boje. Bilo je izuzetno tiho, kao da sam bila jedina osoba u ovoj građevini, iako je bilo na stotine žena i muškaraca sa istim ciljem kao i ja - Prima(a) Balerina.
Prošla sam kroz ovo, više od dva puta. Sve što trebam da uradim je da se predstavim, odplešem određeni komad, u ovom slušaju deo iz Božićne Svite, kada balerina pleše svoj solo. Vežbala sam ga, više nego matematiku, što je i razlog mojih ocena u 'običnoj' školi.
Razmenila sam nervozan pogled sa majkom, visokom ženom na koju sam podosta ličila, te mi se nasmejala puna podrške. -"Biće budale ako te ne prime, Ellie." - potapšala me je po ramenu na šta sam kratko klimnula glavom. Nije mi pomogla njena klasična rečenica koju bi mi govorila za svaku stvar koju bih pokušala, čak i za hokej.
Osetila sam kako mi se ruke znoje od nervoze dok sam se pela na glatke, strme stepenice koje su izgledale tako drevno i elegantno. Ova akademija je najozbiljnija među svim akademijama koje sam pohađala. Takođe je i ključ ka Juliard'u, mom snu od treće godine života.
Kada smo se konačno popele, videle smo drvena vrata direktorke. Na trenutak su mi kolena klecnula, no brzo sam se uspravila i udahnula duboko. Mogu ja to.
Klimnula sam glavom kada me ja majka pogledom upitala da li da pokuca. Nikada neću biti spremnija nego sada. Ako sam uspela da dođem do druge etape, mogu da izguram i do treće.
"Izvolite, uđite." - mladolika žena u bordo sakou nam je otvorila vrata kancelarije sa velikim osmehom. Pokazala nam je da sednemo na dve niske, kožne stolice ispred stola za kojim je pretpostavljam, ona trebala da sedi i da me strogo gleda i izučava. -"Ja sam direktorka Shepard, većina me zove madam Shep, ti radi kako ti je drago." - iznenađeno sam je pogledala dok sam klimala glavom. Za veliko čudo je opuštena, nije snob kao ostale direktorke. -"Naravno, nisam rekla da si još uvek primljena u American Ballet School, to jest ovde." - srdačno je rekla tako odvratnu rečenicu koja me je još više zaplašila. -"Znaš li šta trebaš da uradiš kako bi te primili?" - klimnem glavom, ponovo, te pogledam u mamu. Iz torbe je izvadila diplome mojih ispita iz ranijih škola, koje sam završavala najčešće sa A dok sam za svoj prvi ispit dobila B. Pridodala joj je fasciklu na šta se Shepardova ljubazno nasmejala potvrdno klimajući glavom. -"Ah, da, da..." - promrmljala je dok je čitala preporuku od moje nastavnice iz Kalifornije, gospođe Collins. Doista je napisala prelepu preporuku, nadam se da će mi makar malo pomoći. -"Izgleda kao da si svačiji idealni učenik, je li?"
"Trudim se." - rekla sam što sam ozbiljnije mogla jer mi je tada glas manje nežan i 'mazan'. Ne volim svoju boju glasa, nikada se nije promenila. Nikada!
"Svako se u ovoj akademiji trudi, gospođice Anderson. Pitanje je da li ste dovoljno dobri za nas?" - i ja se to pitam. Direktorka je zvučala dosta ozbiljnije kada je izgovarala ove reči koje su mi odzvanjale u mozgu. Da li sam dovoljno dobra?
"Mislim da to samo moje plesanje može da dokaže."- rekla sam bez imalo oklevanja. Oklevaću kasnije, ima vremena.
"Odlično, onda." - prodorno me je pogledala svojim sivkastim očima. -"Idemo u glavnu salu, tamo nas čeka instruktorka, madam Bretta. " - ustala je kada smo i mi. Imala sam dakako manje treme nego ranije, ali što sam se više približavala velikoj sali, to se trema više vraćala u nazad. Mogu ja ovo. Uspeću. Stale smo ispred sale moje sudbine. Ako ne upadnem ovde, neću uspeti ni da upadnem na Julliard. Nemam drugog izbora nego da dam sve od sebe.
Gospođa Shepard je otvorila vrata koja su vodila u salu punu ogledala i štapova zakačena na dva zida. Svaka sala u svakloj školi je skoro bila identična. Ogledala i drveni štapovi za održavanje kada se istežem. Jedna drvena klupa u ćošku, te stočić za CD player i zvučnike iza kojih su bili diskovi najčešće klasične muzike. Ni ova nije bila drugačija što me je nateralo da se osetim komotnije.
Ušle smo unutra i pozdravile se sa kovrdžavom ženom, koja se, pretpostavljam, zvala Bretta (ili prezivala?) Nasmejala nam se te smo se rukovale. Bila je obučena u crnu, usku majcu na bretele i crne helanke. Na nogama je, kao i svaka balerina, imala špic-patike.
"Ja sam Bretta, a ti si Elisa?" - lagano sam klimnula glavom i nasmejala joj se dok sam skidala bež kaput sa sebe. -" A ovo je tvoja majka?"
"Dobar dan." - mama joj je pružila ruku. -"Ellie je jako dobra balerina, mislim da ćete to i sami videti." - uvek je to govorila. Naravno da joj niko nije verovao dok me nije video da plešem, jer mi je ipak majka, a svaka majka želi najbolje za svoje dete.
"Upravo tako, sada ćemo da proverimo njenu sposobnost." - pretpostavila sam da je to značilo da bih trebala da požurim, da trebam da počnem, pa sam svukla pantalone ispod kojih sam imala korset i hulahopke. Iz torbe sam izvadila svoje roze špic-patike te iz vešto zavezala kroz par sekundi. -"Spremna si, Elisa?" - klimnula sam glavom i krenula ka njoj. -"Prvo se istegni i zagrej, ne želiš da uvrneš neki deo tela."
"Okej, hoću." - promrmljala sam. Nikada nisam bila sposobna da pričam kada sam imala tremu. Moram da se koncentrišem i budem što bolja mogu. Jedina šansa. Jedina.
Raširila sam noge te sam rukama dodirnula stopala, zatim pod. Uradila sam par čučnjeva, a zatim sam krenula ka štapovima i uradila prvi i drugi stav na vrhovima prstiju. Za kraj, uradila sam žensku špagu i osetila sam se dovoljno razigrano za jednu Božićnu Svitu. -"Gotova sam." - uzbuđeno sam rekla dok sam prilazila Brett'i.
"Na tvoj znak." - na moj znak bi trebala da pusti muziku. U redu. Došao je čas. Udahnula sam duboko i zažmurela na sekund, a onda... Dala sam joj znak.
Moje uši su upijale nežan zvuk flaute i klarineta, te predivan zvuk violine i viole. Klavir je svirao u pozadini davajući mi ritam. Stala sam u prvu pozu, okrenula se. Pokušala sam biti što poletnija i sa što više osmeha i harizme. Flauta mi je pomagala u tome. Kada god bih je čula, zaigrala bih kao leptir koji se polako spušta na cvet a zatim poleti. Razigrano. Nežno. Podigla sam ruke u vazduh te zabacila nogu do glave, zatim se okrenula. Ide mi po planu. Jako dobro i vešto.
Ponovila sam te pokrete još dva puta uz petu i šestu pozu i onda se Svita završila. Poklonila sam se držeći glavu uspravno. Direktorka i Bretta su me posmatrale još koji trenutak a onda su klimnule glavom da je u redu.
"Hvala ti, Elisa." - direktorka je rekla.-"Do večeras ćemo ti javiti jesi li ili nisi upala u American Ballet School. Ako ne upadneš, bez teških osećaja, još uvek postoje druge škole..."- prestala sam da je slušam. Ne postoje druge škole. Ovo je moja karta do Julliard'a. Jedina.
"Poslaćemo vam email na mail tvoje majke. Dobićeš dalje informacije, ako si upala. Pokazaćemo snimak odboru..."- prstom je pokazala na malu kameru na stočiću koju uopšte nisam primetila sve do sada. Ceo školski odbor će videti moj ples!-"Za sada se rastajemo." - rekle su te smo se ponovo rukovale.
Nisam se više osećala puna samopouzdanje, već daleko od toga. Više od deset profesionalaca će da osuđuje moje plesanje i tehniku. Svako ima pravo na svoje mišljenje, što je upravo stvar koja me najviše plaši. Šta ako svi moji snovi potonu sa celom lađom i pretvore se u Titanik?
____________________________________________

hii pugs. hvala vam punopunopuuno svima na divinim komentarima na uvodu. ovo je moj treći put da pišem ovaaj nastavak jer mi se prošla dva nisu svidela. ja se nadam da vas nisam razočarala i da ćete da čitate ovu priču. komentarišite ako imate nešto, reklame u inbox, please.

LOVE YA A LOT XXX