Simplicity

H U I T.

Usputni?
____________

Očekuvano hladan vazduh me je zapljusnuo kada sam izašla iz zgrade. Magla, bare te i same kapljice kiše su bile jedina stvar koju sam trenutno mogla da vidim. Sve je izgledalo mutno i nejasno, kao i svaki pokret koji napravim spontano.
Do Central Parka mi se uopšte nije šetalo, prvo jer sam zaboravila kišobran koji bi me štitio od kiše makar malo, a drugo - moje noge su vrištale od bolova. Tačno je da nisam navikla na ovu vrstu pritiska i vežbanja u drugim školama baleta, no sve što je u životu je vredno isprobavanja. Sigurna sam u sebe i nemam nikakvu želju predati se samo jer ne mogu da šetam. Ionako mrzim da šetam.
Skrenula sam u desno, ka stanici za tramvaj. Nadala sam se da dolazi brzo, te da ga nisam propustila jer ne želim zakasniti na... Kako uopšte nazvati ovo sa Evanom? Učenje istorije? Pomaganje za istoriju? Sastanak? Ne, definitivno nije sastanak ili 'dejt'. Za to je potrebna hemija izmedju dve osobe, a ja znam Evana jedva dva dana. Nije da nikada nisam pomislila da je sladak, no nije moj tip. Shvatila sam da niko nije.
Koliko god divnih momaka prošlo pored mene, niko se nije istakao dovoljno da mi oduzme dah. Pretpostavljam da ja, Ellie Anderson, tražim čudo i avanturu koju nikada neću ni dobiti. A onda kada dobijem čak I mali znak pažnje, odbacim ga kada shvatim da sam dovoljno otvorena prema nekome koga ne poznajem. Sve propadne. Eto razloga nemanja dečka. Nije da mi je toliko potreban.
Zakoračila sam na mokru, betonsku platformu na kojoj je bilo par ljudi. Pogledala sam na raspored vožnji. Dobro je, nisam zakasnila. Imala sam još minut dok tramvaj ne dodje. Ceo minut da ponovo krenem sa razmišljanjem o mom vrlo jednostavnom životu.
Imam šesnaest. Plešem balet. Stidljiva sam. Živim u New Yourku. Źivim san svake devojčice i devojke, no ni to mi nije dovoljno. Šta jeste? Pretpostavljam da živim u filmu iz osamdesetih. Da me neko voli jer sam svoja, da prihvati moje mane. Da imam hešteg, grupne ciljeve i da makar jednom u životu pokažem svoje pravo 'ja' javnosti. Ponovo, to takodje zvuči jednostavno, no drugačije. I sada, kada bih mogla da poželim poranelu želju za rodjendan, ona bi bila da se osećam komotnije kada razgovaram. Da sanjam snove koji će se ostvariti i da preteram za kraj-da dobijem jednoroga ljubičaste grive.
Osetila sam da se u kutku usana već uveliko smejem, te sam vratila svoj izraz lica na ozbiljan i zreo. Tramvaj je stigao, pa sam ušla i pokazala kartu vozaču koji je smrknuto klimnuo glavom. Ljudi bi se začudili koliko su New Yourčani zaista smoren narod, vrlo takmičarski nastrojeni ili pak potpuno nezadovoljni svojim životom. Ne znam njihovu stranu priče, no sa moje tačke gledišta, nezadovoljni su zbog smanjenih plata, jer postoje ljudi koji su bolji od njih i jer žive preko mosta i trpe ogromne buke. Imaju razloga da budu tako raspoloženi. Svi mi imamo.
Uhvatila sam se za šipku koja je stajala na sred prvog dela tramvaja. Sva mesta su bila zauzeta od tamnoputih starica koje bi pričale medjusobno, na svom jeziku. Druga polovina su bili gangsteri ili hipici. Divila sam im se od šestog razreda. Fascinantno je kako neki ljudi znaju da isključe brige i žive život kao da im je svaki sekund poslednji. Zanimljivo je i da se drže pravila da se samo jednom živi, što ja nikako ne razumem.
(...)
"Stanica - Central Park." - ženski, robotski glas me je vratio u stvarnost. Moja stanica!
Požurila sam ka izlazu pre nego što su se vrata zatvorila. Stavila sam kapuljaču na glavu te uvukla kosu kako ne bih pokisla jer je napolju padao pljusak. Nisam sigurna je li ikada ovoliko kiše padalo u New Yorku u decembru, no nadam se da će se sneg vratiti. Bitan je u mom 'budi srećna' planu.
Preskočila sam baru koja je bila dosta široka te sam se iznenadjeno pogledala sa devojkom pored mene. Izgledala je kao da je iz neke španske kolonije. Htela sam da popričam sa njom, no lagala bih kada bih rekla da sam pričljiva osoba na ulici. Okrenula sam glavu i nastavila ka parku koji je bio udaljen još par metara. Mogla sam videti znak koji se krio iza narandžasto-žutog lišća na drveću. Makar se nisam izgubila kao što imam običaj.
Sat je otkucao tri i deset, pa sam požurila da udjem na vreme. Nikada nisam kasnila jer sam dosta tačna osoba. Alex ima običaj da me naziva Švajcarskim satom jer navodno stižem svuda tačno na vreme. Ja sebe smatram ogromnim perfekcionistom, no ipak umem da popustim u trenutcima slabosti.
"Dobar dan, gospodjice." - prosed muškarac mi je dodao kartu te sam platila pet dolara.
"Dobar dan." - uvek sam pokušavala biti što učtivija od malena prema ljudima koje ne poznajem. To je mamina krivica, ne moja. Kao mala sam bila buntovnica sa ogromnim jezikom i otvorenom dušom, no vremenom se sve polako zatvara i truli.
Nastavila sam ka svom cilju - klizalištu, koje je bilo blizu ulazu. Nije da sam često išla tamo, pogotovo ne kada pada kiša, no Evan je birao mesto, a isti taj Evan je drugačiji.
Kiša je podosta smanjila svoju snagu te sam je sada jedva osećala. Nekoliko kapljica mi je skliznulo na obraze koji su goreli. Moje ruke, sa druge strane, su bile i više nego hladne, te sam šake stavila na obraze i zadovoljno izdahnula. Hladnoća mi godi samo kada je vrućina, a vrućina kada je hladno.
Skrenula sam u levo, odakle je dopirala najveća buka. Videla sam par malih devojčica, rumenih obraza koje trče uvijene u šalove. Nosile su klizaljke u rukama, pa sam odlučila da ih pratim za svaki slučaj.
Nije da je Center Park neki lavirint, no ja sam po prirodi vrlo pogubljena te se i izgubim gotovo olako.
Popela sam se uz strme, blatnjave stepenice na mesto na kom sam se trebala naći sa Evanom. Pogledala sam u svoj prizor te sam shvatila da tu sede samo roditelji koji nadgledaju svoju decu. Sve klupe su bile zauzete, osim jedne na kojoj je sedeo poznati momak.
Crna kapa i razbarušena kosa, te zelene oči koje kao da su mi se same nasmejale.
Krenula sam bržim koracima ka mom tutoru, ako se tako može nazvati. Definitivno nismo prijatelji. Ne znamo se.
"Dobar dan, Elisa." - rukovali smo se, na moje iznenadjenje. Nisam navikla da bilo kome pružam ruku jer budimo iskreni, maniri u ovoj godini su potpuno nestali.
Nasmejala sam se. Ne znam trebam li da mu poželim dobar dan ili samo kažem zdravo. Šta bi bilo više prikladno?
Oklevala sam na sekundu, no moj žangonski jezik je preovladao. - "Ćao."
"Ponela si knjige?"
Klimnula sam glavom.
"Jesi ih otvorila?"
Ponovo sam klimnula glavom.
"Razumeš li bilo šta?"
"Ne baš." - sleganje ramenima je bila jedina stvar koju sam mogla da uradim a da ne izgledam neugodno. Ljudi večito misle da sam čudna žirafa, stara duša, zastarela. Evan me je shvatao bez da sam išta rekla. Činilo mi se da me nije osudjivao, već razumeo. Zato sam se osećala drugačije. Nije to bio osećaj zaljubljenosti ili nečega sličnog, već poverenja. Zvuči nezanimljivo, huh? Ni Doručak kod Tifani nije bio toliko zabavan prvih pola sata.
"Pa, Elisa, hoćeš da počnemo?" - prekinuo je tišinu koja me je terala da se premišljam. Biti ili ne biti? Pitanje je sada.
"Krenimo."- stresla sam se od zime kada je dosta jak vetar zaduvao.
Pružila sam mu udžbenik koji je polako otvorio. Kiša je na moju sreću stala, pa mi knjiga nije upila bilo kakvu vrstu tečnosti.
Evan je klimao glavom po prethodnim lekcijama koje je verovatno znao napamet. Pogledala sam ga bojažljivim poglednom na šta mi je uzvratio osmeh.
"Kako ne razumeš Feminisam?"- činilo mi se da voli da mi seče misli i prekida moje fantazije. Možda je sada mislio da se foliram, da mu se svidjam, te da koristim istoriju za razlog da ga vidim. Možda misli da sam opsednuta njime i da znam sve, no sve što ja jesam je jadna devojka koja ne shvata poentu života.
"Ne razumem razloge feminisma." - pojasnila sam mu te je klimnuo glavom.
"Pa zašto misliš o tome Elisa?"
"Možda jer u glavi prvo moram da odgovorim na pitanje zašto."
"Oh."
Ćutali smo, narednih par minuta. Nije bilo tišine. Muzika sa klizališta je brujila u ušima pomešana sa glasnom vriskom petaka. Samo sam buljila u srećna lica. Niko se ne razlikuje. Svi smo isti. Svi se mi činimo istim dok ne otključamo tajne naših umova.
"Setio sam se odgovora." - radosno je uskliknuo te je odskočio sa klupe. Neko bi pomislio da se nešto bitno dešava, no sve što je ovde važno je smrt žena koje su se borile za pravdu. Zbog njih sada imam pravo da idem u školu. Zbog njih mogu da sedim sa dečkom i komotno razgovaram. No, ključno pitanje je zašto. Zašto bi ih ljudi ubili? Zašto bi ih ponizili, spalili?
Bila sam previše zainteresovana sada, kada sam ponovo počela da razmišljam.
"Dakle, Elisa." - gledao me je pravo u oči. Skrenula sam pogled. Nisam znala šta bih trebala da radim.
"Da?"
"Moraš da shvatiš da ljudi nisu shvatali da se ništa ne okreće oko njih, već da se oni okreću oko nečega. Tada, sve što je bilo bitno je bila crkva, a Hristos je bio muškarac. Ljudi nisu shvatali da treba voleti oba pola jednako. Mislili su da se sve vrti oko muškaraca." - razočarano je rekao, mlateći rukama. Pažljivo sam slušala, nisam htela da ga prekidam. Bio je previše dobar da bi bio istinit. -"Žene su, kako god, htele da ljudi shvate da treba biti jedaka prava za oba pola, no do sada to se nije ostvarilo." - ponosno je objasnio, ali imala sam osećaj da je prećutao nešto.
"Zašto su ih spaljivali?"- tiho sam ga pitala.
"Pretpostavljam da je jedini tačan odgovor da su bili uplašeni, da nevini cvetići mogu postati opasni medvedi, a da muškarčine postaju njihove žrtve. Jedino što se njima činilo ispravno je bilo verovati u veštice." - klimnula sam glavom.
Feminisam možda predstavlja i balet. Sama pomisao na neuspeh, da je neko možda bolji od tebe, svakoga plaši. Možda sada ne možemo da spalimo našu konkurenciju, no možemo ih sabotirati. To sada svi rade, osim jadne, sramsžljive Ellie.
"Pa?"
Trznula sam se. -"Šta?"
"Šta šta?"
Nasmeji smo se.
"Nisam te čula šta si pitao."
"Šta misliš o mojoj teoriji?"
Doista, šta mislim o njoj. -"Mislim da ima mnogo smisla." - rekla sam svoju misao naglas, a Evan se zahvalio. Čudno je to da kada god pokušam da odbijem osobe, one ponovo dodju. Takvi zauvek i ostanu.
"Ah, eno moje sestre, gotova je." - pokazao je na plavokosu devojčicu sa protezom i kovrdžavom kosom. Ličila je na Evana i bila je lepa. Možda joj je bilo 13. Potrčala je ka nama i nasmejala mi se.
"Možemo da idemo?" - Evan me je pogledao u nadi da ću ga 'pustiti' što sam i uradila.
"Vidimo se u školi sutra?"
"Ćao!"
Mahnuo mi je te je krenuo da trči za sestrom koja je odlučila da mu pobegne. Nasmejala sam se prizoru po poslednji put, a onda sam i ja ustala i krenula svojim putem.
Vetar je ponovo krenuo jako da duva, a ja sam se stegla i trpela hladnoću. Žene su mnogo više pretrpele nego ja. Ako su se one borile, mogu i ja. Neću dozvoliti da više krijem svoj talenat. Moram se dokazati u pravom svetlu, šta god Madison i ostale mislile.
_____________________
Oh heey❤️ deo sam pisala na telefonu, u školi, pa onda u tramvaju, pa kući, so zanemarite slovne greške ako ih nadjete :)
Btw ako mislite da je deo dosadan recite šta da ispravim dole u komentarima i to ću da uradim.
Love you and thanks for 1.5k *---*
Ps znam da deo dooosta kasni ali mi je wifi ovde dosta slab :/❤️