Simplicity

D O U Z E.

Ljubav. Voleti. Brinuti se o nekome toliko da osećaš ne samo privlačnost nego i ljubav. Tolika divota, toliko prelepa reč koja je sada u ovo vreme postala toliko opasna. Sada je to više način na koji mnogi koriste nevine duše, slome ih i na kraju iskoriste radi užitka. Evan ovo ne zaslužuje. A Madison, nikada se ne bih ubacivala u ništa vezano sa njom, no ono što je uradila ili još uvek radi jedinom dečku koji nije potpuni kreten je kučkasti korak.
Mrzim je što je to uradila Evanu, jedinom prijatelju kojeg sam stekla u akademiji.

Osmotrila sam njegovo lice. Bio je na vrhuncu da zaplače, te sam mu videla suze u uglu divnih zelenih očiju koje više nisu bile ispunjene srećom već tugom.

Ćutali smo jer prvo - nisam znala šta reći što bi mu pomoglo u ovom trenutku, a drugo - šta god bih rekla bi mu izmamilo suze da izadju. I zato, posmatrali smo bezbrižnu prirodu koja me je naterala da se upitam koji je smisao života, jer nikada do sada nisam otkrila ništa važno. Ništa što mi toliko znači.

"Um.." - prvi je prekinuo tišinu te sam se brzinski okrenula ka njemu i uvidela da su suze nestale. -"Neki savet?" - povrh svega se nasmejao i pogledao me pravo u oči pokušavajući da izgleda srećno. Neko bi pomislio da je on slomljena devojka.

Uvek sam se pitala da li će mi ikada u životu zatrebati serije i drama iz njih, te silni citati koje znam napamet. Pretpostavljam da odgovor leži ispred mene - ja ne znam davati savete, režiseri znaju.

Lagano sam klimnula glavom i pokušala da se setim nečega dovoljno dobro, ali sve što mi je padalo napamet je bila rečenica koju bih sebi govorila svaki dan kada ustanem. -"Možda ti se ovo čini kao najgori dan u tvom životu, no on traje samo 24 sata, polovinu odspavaš. Ljudi su snažni, dovoljno da prežive toliko." - iznenadjeno me je pogledao, nemo, te sam nastavila da govorim svoje bisere iz glave. -"Šta te ne ubije te čini jačim, Evan. Možeš ti to."

Moja ruka je krenula ka njegovom ramenom, te sam je skupila u pesnicu i slabo ga potresla. Ponovo se nasmejao, klimajući glavom.

"Verujem da hoćeš da kažeš da zaslužujem bolje od Mad?" - konačno je progovorio svojim uobičajenim, uzbudjenim glasom. Bilo mi je drago što više nije izgledao kao da hoće da se ubije ili uskoči u jezero sa patkama i udavi se njihovim perjem. Nije me bilo briga ima li nadimak za glupu kučku od devojke.

"Um, sve što trebaš da uradiš je da nastaviš dalje." - skrenula sam sa teme, odlagajući spominjanje Madison. -"Moraš je pustiti, neka leti i širi noge. To je njen problem."

"Znaš..."- počeo je bez odlaganja. -"Da nije tebe, sada bih je zvao a ona bi verovatno prekidala i kasnije rekla da nije bila kući."

Tek sada shvatam ljude. Nikada nisam mislila da smo toliko ražličiti, ipak imamo po dve ruke i dve noge, te iste kosti, mozak i srce. Ostale organe. Istu anatomiju. No, da, postoji ogromna razlika izmedju svih nas. Kada bih sada krenula da nabrajam razlike izmedju mene i mog brata blizanca koji je  samo iste visine kao ja, ne bih uspela da završim. Čak i ljudi u rodu, povezani ljudi. Sedam milijardi. Sedam milijardi mozgova i srca. Kada ovako pogledam, svet izgleda ogromno. Ranije sam mislila da mi treba 80 dana da obidjem ceo svet, ali svaki grad, kuća, cvet ima svoju priču. Pitam se hoće li Evan to nekada shvatiti ili makar jednom razmisliti o tome.

"Hej, što si se zamislila?" - trepnula sam nekoliko puta i shvatila da sam bila u Evanovom naručiju, te da su moje ruke bile obgrljene oko njegovih ledja. Osetila sam njegov parfem te shvatila da ja mirišem na svoju kupku od pomorandže umesto na nešto drugo.

Pridigla sam se kada sam osetila kako mu srce kuca brže nego pre. Šta mi se dešava?

"Samo sam razmišljala." - objasnila sam nasmejano. Počela sam biti i više nego nepromišljena, imam osećaj da mi se gard spušta raznim ljudima. Upravo sam grlila dečka, osetila njegov miris i odkucaje srca.