Simplicity

V I N G T

Nisam smela dozvoliti sebi da se potresem. Svaka koska ispod moje vrele, crvene kože je krenula da se skuplja, kako bi zaustavila tremu. Sprečavala sam svoje misli da me posednu, sprečavala sam da se u mojim venama pojavi uzbuđenje ili adrenalin. Pokušavala sam da se smirim, duboko udišem i nekako ubedim sebe da će se biti u redu, šta god da se desi, no znala sam da neće. Neću uspeti da odem na Džulijard i neću uspeti da ostvarim svoje snove. Neću uspeti da se borim za stvari koje volim jer ću prerano pasti u provaliju zaborava.

Nisam smela dozvoliti sebi da ne uspem.

Elegantnim koracima sam produžila ka velikoj sceni, osvetljenom reflektorima. Svetlo je zablistalo na mojoj koži, te sam se ponadala da je to nada koja je išla ka meni.
Za par trenutaka sam čula dubok glas nastavnika Fitzgeralda, koji je po običaju bio obučen u sako sa leptir mašnom i uskim pantalonama. Prošao je prstima kroz svoju neurednu, prosedu bradu i pogledao me je sivim očima.

"Elisa Anderson?" - zabrinuto sam klimnula glavom i promumlala tiho 'to sam ja'. - "Pitaćemo te par pitanja pre nego što počneš." - rukom je pokazao ka direktorki i par nepoznatih lica. U uglu stola sam videla nastavnika Davisa, direktora Džulijarda. Pored njega je bila riđokosa devojka sa hemijskom u ruci. -"Imaš li nešto protiv?" - Fitzgerald je pitao sa svojom uzdignutom obrvom.

"N-ne, naravno da ne." - nasmejala sam se i prišla bliže ka stolu.

"Odlično onda." - riđokosa devojka je ustala, zatim me osmotrila od glave do pete. -"Imaš pravo odgovoriti na pitanja sa odgovorima, ne daljim pitanjima. Odgovori moraju biti jasni i odlučni, te diskretni i jednostavni. Moraš nam dokazati da zaslužuješ mesto na Džulijardu. Je li jasno?"

Pokušala sam sakriti iznenađenje sa svog lica ponovnim osmehom. -"Naravno." - stavila sam ruke preko stomaka i prekrisila noge.

"Šta je pokrenulo tvoju želju za igranje baleta?" - osmotrila sam riđokosu devojku koja je, na moje iznenađenje, bila vrlo drska i spretna. Izgledala je nevino i fino, ali joj je pitanje bilo izuzetno komplikovano.

Nisam znala zbog čega sam htela plesati. Nisam znala šta ja radim ovde. Mozak je stao sa svojim poslovima. Morala sam pustiti svoje srce da govori. Ljubav ipak ne može da dođe iz mozga, nekada pogotovo mudre reči. -"Balet je moje utočište. Nešto što je uvek tačno i tu. Ono što mi je dalo podsticaj za plesanjem je sam balet. Njegova pozadina, muzika, pozorište. Balet nije samo ono što vidimo, već ono što osećamo. Džulijard je mesto gde se to oseća više. Gde je u stvari i svet baleta."

"Mhm." - promrmljala je, te zapisala par reči na svoje blokče. - "Gospođo Dupont, imate li vi nešto da pitate ovu mladu damu?" - starija žena je ustala, uz pomoć svog štapa koga su držale njene drhtave, izborane ruke. Bila je umorna, umorna od života i življenja, presavijena od bola i uspeha, no ipak je bila tu, gledajući me jako pažljivo.

"Gospođice Anderson, govorite kako je balet utočište za vašu dušu." - francuski akcenat se probio sa pratećim ehoima. Govorila je tiho, no dovoljno glasno da dodirne srce. - "Zbog čega vaša duša treba utočište?"

Sebe nikada nisam smatrala osobom koja je imala problema, no reči gospođe Dupont su me naterale da se trznem. Svačijoj duši je potrebno neka vrsta utočišta. - "Svačija duša je drugačija. Moja, na primer, oduvek je imala problema sa ljudima. Mnogi su bili loši prema meni zbog mog uma, te sam se povukla i plesala. Balet pruža podršku koju ne dobijam od ljudi."

Par momenata smo proveli u tišini. Svako je gledao u svoju obuću, ne govoreći ništa. Tišina nikada pre nije zvučala lepše. Poput melodije sa radija, ostala je u mojim ušima.

"Mala, ti nisi mis'la da postan'š pesnik'nja?" - ruski akcenat. Izraz lica hladan, plave oči, koža bela poput snega. Emocije nije bilo na njegovom licu. Gledao me je pravo u oči. - "Mudro zbor'š, al' ko 'oće znat' dal' tak' igr'š." - zastao je na par trenutaka, pogledao žiri, a onda vratio svoj leden pogled na moje vidno zbunjeno lice. - "Opiš' svoj' etiku baleta u 'ri reči."

Progutala sam knedlu u grlu i pogledala u plafon. Svi reflektori su bili upereni u mene. Bila sam u centru pažnje i po prvi put, nije mi smetalo. - "Osećajna, oštra i iskontrolisana." - nesigurno sam rekla. Nikada nisam mislila da ću morati obeležiti sebe ili svoj ples, opisati nas i reći ko smo, iako još ni ja nisam sigurna.

"Pa je'ote, vodka." - krajičkom usana se nasmejao, ne skidajući pogled sa mene. -"Mala vešta s' reč'ma."

"Hvala." - tiho sam odgovorila, nakon što je seo.

Sledeća na redu je bila direktorka Šepard, sa suzama u očima. Slike od pet meseci su se vraćale u moj um, kada sam na umu imala samo balet. Direktorka me je prihvatila, a sada, borim se sa svojom nogom kako bih dobila ono što hoću.
"Eli, Elisa..." - uzdahnula je. -"Nikada nisam sumnjala u to da ćeš doći dovde." - nisam bila sigurna o čemu je pričala. Nisam znala da sam dogurala do nečega velikog jer, nisam, ovo je samo školska audicija. Uspeh će biti ako uradim ono što sam htela. - "Moje pitanje za tebe jeste, zbog čega je bitno da se boriš za ono što voliš?"

Bez ikakvog razmišljanja, ostvorila sam usta i odlučila sam da kažem sve svoje misli. - "Borenje je dokaz jačine i lojalnosti prema određenoj stvari. Balet je moj oslonac. Uvek je tu za mene. Ja ostajem tu za njega. Razlog zbog čega je to bitno je, samo zbog nas. Zbog zdravlja i jačine našeg uma."