Simplicity

V I N G T C I N Q | the end

Oblaci su se polako razilazili, te je sunce kretalo za njima. Noć se približavala, iako je bilo tek šest. Volim mrak, ali ne kada sam u nepoznatom gradu, zbog nepoznatog razloga, u potencialno najgore vreme da istražujem jedan od najopasnijih gradova Istočne Obale.

Izašla sam iz tramvaja i okrenula se ka pešačkom prelazu. Vetar je ponovo krenuo da duva, te i da mrsi moju kosu i mazi moje obraze. Zavukla sam ruke u džepove i progutala knedlu u grlu. Bolje se samo vrati kući, sutra je bitan dan. Odmahnula sam glavom, kako bih pokazala svom glasiću da ga ne slušam, jer je još rano, iako se smrčava.

Ulica je bila prazna i hladna, ukrašena grafitima. Mnogi su bili lepi, pokazivali su odredjeni talenat ili želju, čak i umetnost, no mnogi su samo remetili harmoniju iskazivanja sebe sa beznačajnim rečima. U kućama nije bilo svetla ili je bilo isključeno, dok je ustajali sneg na krovovima činio ovu noć još hladnijom.

Nisam znala kuda bih išla, šta bih uradila, ali sam znala da sam htela da pokažem sama sebi da mogu, te i da me oznake ne trebaju zaustavljati. Evelin mi je ipak bila na mislima, što je ponovo bila još jedna stvar zbog koje bih uradila nešto, pronašla to nešto, možda čak i smisao života, jednostavnost.

Noge su me vodile gde su same htele, a ja se nisam bunila. Ako završim kidnapovana ili ubijena, makar ću doživeti nešto pre svoje smrti. Misli o smrti mi se vraćaju, kako očaravajuće.

Stavila sam slušalice u uši i pustila Belle & Sebastian'a, kako bih ućutala samu sebe. Imam jedno pravilo za ovu ekspediciju, a to je da prekinem da mislim. Svačiji um bi mogao biti samo ogromna zamka u samoubistvo ili način da naše srce oslabi. Pošto je sutra noć koja će obeležiti ovu godinu, možda čak i sledećih pet godina, moram da se opustim i isključim se.

Nastavila sam da hodam, dok nisam uhvatila sebe u dubokom, izmorenom disanju. Trebala bih sesti. Okrenula sam se oko svoje ose u nadi da ću pronaći neku klupu u blizini, što sam i uradila, te sam potrčala ka njoj i zadovoljno sela, gledajući u nebo, koje je sada bilo samo teget, bez i jedne zvezde koja bi mogla da osvetli mračne ulice Nju Džerzija.

Otključala sam telefon i shvatila da me je mama zvala sedam puta, Teodor ostavio jedanaest poruka na Viberu, a Aleks krenula da me traži. Srce je počelo ubrzano da mi lupa, jer sam upravo uplašila osobe koje volim najviše, što nikada ne bih htela namerno da uradim.

"Sranje.", promumlala sam i pozvala mamu što sam brže mogla. "Mama, ja sam.", užurbano sam rekla i čula kako psuje u svoju bradu sa druge strane linije.

"Gde si, pobogu, luda devojko?!", bila je besna, besna na mene, osobu koja nikada nije htela da je zabrine. "Htela sam da zovem policiju, ali su rekli da moram da čekam četrdeset osam sati kako bih potvrdila da si zaista nestala.", kada se vratim kući, ubiće me. "Kada se vratiš kući, ubiću te!", iako ovo nije bio momenat za smeh, ispustila sam kikot jer sam znala šta će reći. Ubila bih i ja sebe da sam to uradila.

"Izvini što se nisam ja-"

"Gde si?!", prekinula me je u želji da zna šta radim napolju u pola deset, bez da sam joj se javila.

"U...", da li da joj kažem, bilo je jedino pitanje koje mi se motalo po glavi. "Evan i ja smo se zapričali u caféu, izvini što se nisam javila.", još jedna laž, Elisa, kao patološki lažov.

"Samo ti mene laži, Elisa. Zvala sam Evana, prvo, jer ste vas dvoje poprilično bliski, makar se tako čini.", nismo bliski.

"Majko, mi nismo-"

Bila je besna. "On je rekao da ste se razvojili nakon probe, kada si završila oko dva i da si uzela tramvaj do kuće.", drala se. Bila je ljuta, izneverena, izfrustrirana, samo zbog mene. Povrh svega, lagala sam je, ne samo sada, već i pre. "Sram te bilo.", nakon te rečenice, nasledila je tišina, prvenstveno jer sam zanemela, besna na sebe. Koliko glupa mogu biti?