Simplicity

S E I Z E.

Pokušavala sam da bol koji je postao još intezivniji ostavim sebi. Evan nije primetio da nešto nije u redu, na čemu sam mu jako zahvalna, a ja sam pokušavala da ne šepam i da se smejem iako sam iznutra umirala od fizičkih bolova. Što se tiče moje psihe, mislim da je sa njom za sada bilo sve u redu, osim naravno činjenice da ću se verovatno morati ispisati iz baletske škole zbog moje zajebane situacije.

"Hoćeš da prošetamo do bazena ako ti je bolje?" - sada bih trebala reći da bih se pre vozila nekim prevoznim sredstvom jer me noga dakako nije prošla, no ipak sam uradila ono što niko ne bi.
"Da, zašto da ne." - primetila sam da je Evan bio u svom svetu i da ga u ovom trenutku i nije zanimalo moje stanje jer sam mu podstakla misli o Madison i njegovom ocu. Čak i kada nije ovde, ta glupača nas ipak sve iznervira.

U školi me je često pokušavala iznervirati, mobovati ili rastužiti, ali nisam podklekla njenim željama da patim. Ne znam šta ima protiv mene, nije da me zanima, ali nikada nisam videla osobu punu mržnje i osvete bez ikakvog razloga sem nje. Imala je sve što joj je bilo potrebno - imala je Evana u svom naručiju, imala je osobu koja bi se ubila za nju, no ona je to sve protraćila jer joj se može. Svima nam se može da slamamo jedni druge i da podstačinjemo druge na bol. Svi mi imamo malene glasove koji nam govore šta da radimo - samo trebamo izabrati onaj pravi.

"Elis?" - ponovo sam se našla u plesnom studiju koji ću uskoro napustiti i verovatno mu se nikada više neću vratiti. Noga mi neće dopustiti, a snovi će mi se srušiti zajedno sa ponosom i želji za životom. Verovatno ću i postati invalid, pa ću se vozikati u onim kolicima i mrzeti svet i nepravdu, za šta sam ja prvenstveno kriva. -"Elisa?"

Kada sam shvatila da trebam odgovoriti Evanu koji je bio dovoljno zabrinut sam za sebe, okrenula sam se ka njemu i nasmejala se. - "Molim?"

Stavio je obe ruke na potiljak dok je gledao kroz prozor. Kameni put, par napuštenih zgrada i limuzina. Nebo je još uvek bilo sivo i tužno, dakako ne šareno i čarobno da zadobije moju pažnju. - "Da li bi ti-"

Prekinula ga je Aleksandra, koja je ponovo zvala. -"Halo?" - javila sam se i očekivala da će me ponovo grditi što još nisam stigla.

"Elisa, sećaš se svoje najbolje drugarice koja te kao budala čeka na bazenu sa ovim mamlazom od tvog brata koji bulji u neku žensku a već ima devojku?" - frustracija se mogla osetiti u njenom glasu, što je poprilično retko. Aleks se nikada ne ljuti, pogotovo ne na mene.

"Da, sećam te se." - čula sam je kako je uzdahnula sa druge strane veze. -"Krećemo, bili smo znojavi pa smo morali da se presvučemo i to." - pogledala sam u svoju odeću koja je bila par brojeva veća. Mirisala je na Evana. Dao mi je njegove stvari koje drži ovde kako se ne bih prehladila. Rukavi su mi prelazili šaku, a širina je bila dovoljno velika da stanu dve mene u duksericu. Helanke su bile moje, dovoljno uske da su mi bile potpuno uz noge.

"Aham, dovuci svoje znojavo dupe ovde, Elisa." - ipak nije bila ljuta. Znala sam da ne može da se naljuti na mene. - "I dođi da sprečiš Teodora da prevari svoju jadnu devojku. Dečko balavi za nekom jeftinom plavušom." - mogla sam da ga zamislim, onako blentavog. Oduvek je bio privlačniji blizanac, a ja sam uvek bila pametnija i zrelija. Nikada nije znao da ostane na jednom mestu već je želeo da istražuje svako mesto. Izgleda da je tako i sa devojkama, a to mu neću dopustiti.

"Krećemo, A. Tu smo za deset minuta." - čula sam je kako izdiše te i govori 'hvala Bogu', a zatim je prekinula.

Lagano sam se nasmejala jer sam ipak imala čemu da se radujem. Možda nikada više neću moći da zaplešem kao pre, ali ću ipak imati ljude u životu za koje bih sve uradila.
Stavila sam telefon u torbu i okrenula se ka Evanu koji nije izgledao najsrećnije.