Simplicity

V I N G T Q U A T R E

Mermerni pod je na neki način proizvodio potpuno drugačiju perspektivu mog pogleda. Videla sam plafon sa najvećeg dna, možda čak i najnižeg nivoa. Pomislila sam da bih mogla da dosignem do visokog plafona, kupastog oblika, mogla da dostignem samo letenjem, što je ne moguće, jer koliko god ja to želela, ne mogu imati krila.

Nisam mogla da trepnem zbog prenaglih pitanja u svojoj glavi. Da li zbog nemanja svojih krila neću moći da zaigram i popnem se do visine? Skupila sam pesnicu i tiho promrmljala 'ne', a zatim ustala pretvarajući se da se doista nije desilo ništa, osim malog nesporazuma, što je donekle bilo istina, ako izuzmemo činjenicu da se Evelin okomila na mene, poput bebe nad svojom novom zvečkom.

"Gospodjice Anderson, da li je sve u redu?" - Šepardova mi je uputila zabrinuti pogled. Klimnula sam glavom sa širokim osmehom. Nikada nisam umela biti iskrena u pravom trenutku.

"Evelin je, um raskinula sa dečkom." - stavila sam ruku iza svojih ledja, nečujno lomeći prste na nogama. Imala sam potrebu da se pravdam svima, kada god bih dobila neodobravajuće poglede ili rečenice.

"Luda Eva se vratila, ha?" - ridjokosi dečko me je upitao, na šta je dobio moje klimanje glavom.

"Zar ona nije bila izbačena iz škole, gospodjo Šepard?" - mnogi su se uzbudili i krenuli da pitaju direktorku pitanja na koja ni sama nisam znala odgovor.

Evelin je bila izbačena. Zašto je bila izbačena? Zbog čega je zovu Luda Eva?

Popela sam se na polu-prste kako bih videla prebledelo lice drage starice. Izgledala je nesigurno i izgubljeno po prvi put u svom životu, poput svake druge žene New Yorka.

"Mislim da svi trebamo uzeti petnaest minuta, okej?" - okrenula se pognute glave, a onda je ubrzanim koracima požurila ka izlazu.

Ostali nisu prestali da govore, te sam i ja sama izašla, glave koja nije prestajala da pulsira. Možda od buke ili od previše pitanja, mada možda i zbog zabrinutosti i neverovanja u samu sebe.

Sumnja bi joj uništila srce, ako bi ga imala.

Požurila sam ka svojoj torbi iz koje sam zgrabila slušalice i knjigu, te konačno osetila svež vazduh. Kada god bih držala knjigu u ruci, sva sigurnost koja je otišla bi se vratila, jer je knjiga, stara i nepomična, stvarala utočište nestvarnih svetova u koje bih išla, dok bih ipak ostala u stvarnosti, sa osećanjima duha.

Stavila sam slušalice u telefon i uključila muziku, te očekivala i prvi ton gitare. Rok muzika, potpuno neočekivano, bi mi skinula teret koji bih nosila, svaki put nakon prevelikog slušanja Čajkovskog, Mocarta, Baha ili Betovena.

Pomerila sam se u ćošak iza klupe, tik pored radijatora i osetila vrelinu same toplote. Mekani papiri knjige su mi zagrejali ledene ruke na trenutak.

Dostojevski je bio čovek mudrost, zbog koga sam imala odredjene stavove koje sam sada imala.

"Druga polovina čovečijeg života je napravljena od ničega više, već od navika prve polovine."

Čitanje same rečenice po sedmi put me je nateralo da se nasmejem i podignem glavu. Čovek poput njega, odluke koje je pravio dok je pomagao drugima nisu bile jasne. Bio je žrtva samog sebe, što me je plašilo više od svega. Čitam razlog moguće fatale i smrti. Ništa dobro od toga ne bi moglo da izadje.

Duboko sam udahnula zagušljivi vazduh, koji se na trenutak činio sveže i mirisno. Ni knjiga mi ne može pomoći u nerazmišljanju o budućnosti. Moja očigleda ambicioznost je oduvek bila vrlina, no ovih dana prelazi u mane, sve više i više. Brzinom brzog voza do San Franciska.