Simplicity

D I X - H U I T

"Pomozite mi da pređem na drugu stranu!" - vrisnula sam dok sam se jednom rukom držala za zavesu kako ne bih upala u provaliju. Bina se podelila u dva dela i ispod nje je sada bila lava. Madison je sa druge strane bila bezbedna. Aleks nije bila u publici. Niko nije bio sa druge strane, sem mene. - "Pomozite mi!" - ponovo sam vrisnula, no ponovo sam dobila samo zadovoljne osmehe. Uživali su u još nezavršenoj predstavi. Ja sam konačno bila glavna uloga, jedina uloga u opasnosti.
"Eli, zgodna guza!" - Evan mi je doviknuo dok sam se očajnički znojila i svom snagom držala za zavesu zakačenu za plafon. Moja suknja mi je lagano spadala sa zadnjice i nikada pre nisam manje brinula o tome. Neka mi vide zadnjicu, ako preživim biću zahvalna da mi to bude jedini problem.
"Pomozite mi!" - ponovila sam, te sam očekivano čula kikotanje.
Nisam imala razloga da se borim, ako hoće tragediju, dobiće tragediju. Pustila sam se i nisam vrisnula već u sebi tiho progovorila.
"Rođeni smo da umremo, zašto se uopšte borimo?" - upitala sam ih i umesto da se poklonim, počela sam da padam sve dublje i dublje, daleko u zaborav.

"Sranje!" - cimnula sam se i otvorila oči što brže moguće. Opipala sam čelo. Ponovo je bilo vrelo i znojavo, a ruke su mi se tresle. - "Treća noć." - promumlala sam sebi u bradu, podsećajući se da je sve ovo počelo od steroida i noći u Bruklinu. Nakon što sam ubedila svakoga koga poznajem dobro da je sve bolje samnom, nastavila sam da vežbam. Još uvek ne razumem sebe.

Obula sam crne papuče i ogrnula sivu duks-jaknu i zavezala kosu u neurednu punđu. Obrazi su mi bili vreli, ugljisano-crveni a oči suzave. Podočnjaci su mi bili boje sveže modrice, ovoga puta ne zbog ostajanja do tri sata ujutro gledajući Gilmore Devojke. Nezadovoljna svojim izgledom sam prevrnula očima i izašla iz hladne sobe pune tajni. Bilo je jedanaest ujutru i bila je subota. Mama i tata su kući i verovatno će me ispitivati zašto sam odsutna. Teodor nije bio kući već dva dana tako da mi je bilo lakše prikrivati sebe i svoju nogu. Vratila sam se svojoj 'normalnoj' rutini, bez dosta manje vežbanja.

"Jutro, debela." - mama me je sa velikim osmehom pozdravila i pokazala mi je da sednem za okrugli sto boje trule višnje. Tata je bio zadubljen u jutarnje novine i nije obraćao pažnju na dosta uobičajenu situaciju.
"Jutro!" - sipala sam zeleni čaj u najveću šolju i uzela jednu viršlu sa kuhinje. Uvek sam bila protiv kafe jer me je umarala više nego što me je budila, dok je čaj bio ukusniji i zdraviji u isto vreme.
Pustila sam da me vrela tečnost u ustima iznenadi dok sam zadovoljno sekla viršlu. Ovakva vremena me teraju da se setim da još uvek imam sedamnaest godina i da mogu da se opustim. Makar na kratko.
"Sinoć si ostala do kasno." - podsetila me je na šta sam klimnula glavom. Nisam volela da pričam ujutru, no po maminom mišljenju već je bilo podne tako da nisam imala pravo da se žalim. - "Gde je Teo?"
Lagala bih kada bih rekla da ne znam, jer predpostavljam da je sa Donom u Los Anđelosu. Trebao je ići ranije, kako kaže, ali sam mu ja iskrsla. Nadam se da se oseća krivim jer je ljubio usta osobe koja je ljubila više od njegovih. - "Mislim da je kod druga i da rade neki projekat za srednju." - klasično objašnjenje.
"Ma da." - jedino objašnjenje u koje mama ne veruje, jer ga je ona izmislila. - "Ima li devojku?" - pogodila je pravu tačku? Definitivno.
Pokrivanje mog blizanca dakako neće biti lako, pogotovo kada ću provesti većinu dana kod kuće sa ljudima koji znaju kada lažem. - "Pitaj njega kad dođe, nisam vam ja sova." - ispila sam još jedan gutalj gorkog čaja i pogledala kroz prozor.

Kiša je očekivano pljuštala ostavljajući bare i mokre kose iza sebe, možda stvarajući suze. Uvek sam se pitala da li je nebo zaista plakalo u vidu kiše, te je kiša sa namerom donosila monotoniju i tugu ili je to tek tako, zbog prirode. Nebo je bilo sivo i neujednačeno. Sve je bilo sivo i neujednačeno.

"Ideš li da vežbaš danas?" - tata je spustio novine na sto i otkrio svoje mladalačko lice. Par bora na čelu su mu se otkrile samo kada bi bio jako ljut, dok su mu crne obrve krasile lice. Nije nosio naočare. Imao je dobar vid. Na mene.
"Planiram da trčim i onda ponovim koreografiju i istegnem se." - podigla sam glavu ka gore u pokušaju da shvatim zašto je život u jednom trenutku tako dobar prema meni, no nisam dobila odgovor. Plavi plafon mi neće odgoniti zagonetku samog postojanja. Ne sada, ne nikada.
"Noga ti je bolje?" - zajedno su me upitali na šta sam izlažirala svoj nevini osmeh.
"Da, samo sam loše zgazila kada sam izvodila polku." - samo si malo zajebala situaciju, Elisa. Poznat glasić mi se javio na šta sam prevrnula očima u sebi i pokušala da nastavim da mislim pozitivno. Vreme ti je za još jednu pilulu! Ugh, toliko o razmišljanju optimistično.

Osetila sam kako mi se ruke ponovo tresu, te i da imam veliku želju za bezukusnom, okruglastom pilulom. Želiš je, Eli. Ona će ti pomoći. Ostala mi je još jedna, a imam još dva dana do audicije. Treba mi Troye. Pre toga, treba mi pilula. Ona će zaustaviti bol. Ona će mi doista pomoći.

Brzinski sam ustala sa stola i rekla kako idem do kupatila da se umijem, te sam potrčala do sobe. Zaključala sam vrata i čučnula kako bih izvadila papirnu kutiju. U njoj sam držala svoje najveće tajne od petog razreda - ukradenih pet dolara, kondom koji sam našla kod Džesike (devojke koju sam mrzela u Čikagu), nekoliko ukradenih lizalica koje nisam podelila sa Teodorom, velika Teodorova majca, Aleksina čipkasta spavaćica koju sam uzela samo iz zezanja i na kraju; plava pilula uvijena u plastičnu kesicu ispod spavaćice. Posegnula sam ka njima što brže, dohvatila flašicu vode sa noćnog stočića i progutala je u sekundi. Želja za njom je isčezla u toj sledećoj sekundi, moji mišići su krenuli da se uzdižu i žele još, a srce je krenulo da kuca brže i brže. Grlo mi se osučilo te sam popila još nekoliko gutalja vode i zakašljala se.

Balet je vredan ovoga, sećaš se, Eli?
Podsetila sam sebe i izašla iz sobe i uputila se ka kupatilu.

Vreme je za trku do Bruklina.


(...)

Kiša je prestala. Lišće na zemlji je upilo dovoljno vode za celu godinu. Njujorkško vreme je počelo da me podseća na Londonsko, iako nikada nisam bila u njemu.

Slušalice u ušima i muzika koja me je smirivala su mi pomogli da se fokusiram na zaobilaženje ljudi i turista na mostu. Spoj za Bruklin i Menheten. Ovoga puta je Bruklin moja zvezd vodilja. Dosta manje strašan danju. Dosta manje strašan bez otvorenih kafani. Preskočila sam nekoliko bara kako ne bih natopila patike i stala kraj šimšira pored frizera 'El Bognio'. Troye je rekao da će biti ovde.

Pogledala sam na sat i shvatila da sam došla nekoliko minuta ranije. Trebalo bi da se pojavi, ipak mu donosim 200 dolara u kešu. Ne bi trebao da me ispali. Osvrnula sam se iza sebe, pogledala levo i desno, ispred sebe, no nije ga bilo. Možda ga je tramvaj zgazio. Nadam se da nije, trebaju mi te pilule.

"Nemoj mi reći da nisam bio u pravu, jer jesam!" - iskočio je iz žbunja iza mene i protresao svoju kratku, crnu kosu koja sada nije bila u kapuljači. Izgledao je dakako normalno i uklapao se u normalnost naše civilizacije, beu pirsinga ili mirisa na alkohol i cigarete.
"Jesi li ih doneo?" - tiše sam rekla, no on me je ipak gurnuo u 'El Bognio'. Unutra nije bilo nikoga. Ljudi imaju obiičaj da me vode na čudna mesta ovih dana.
"Ovo nije dobro za tebe, Andersonova." - spustio je providnu kesicu na stočić pored nas i odkopčao crnu jaknu. - "Ti si drugačija od svih ljudi sa kojima sam, pa, poslovao." - uzdahnuo je i očekivao da ga saslušam, ali nisam. Posegnula sam za kesicom i uzela je u ruke. Neko bi pobegao u istom momentu, svakako bih trebala biti brža od njega, no nisam. Poštena sam osoba i imala bih grižu savest. To mi ne treba. Počinila sam dovoljno grehova.
"Šta je tebe briga, Troye?!" - glasnije sam ga upitala. Spustio je pogled bez reči. - "Donela sam ti pare, ti si meni doneo ono što sam tražila. Ovo je poslednji put." - bes je huhtao u mojim venama, osećaj koji ranije nisam osetila. Ljutila sam se zbog nepotrebnih stvari, dakako glupih. Lako sam besnila i gubila kontrolu ovih dana, bez razloga. Šta mi se dešava?!
"Gubiš kontrolu, Andersonova!" - uhvatio me je za hladna ramena i protresao. - "Sve što tražim od tebe jeste da razmisliš kakav život odbaciješ." - smireno je rekao gledajući me u oči. Uvek sam bila slaba na oči. Oči pune tuge i bola. Njegove oči.
"Razmislila sam o tome. Odbacila bih balet kada ovo ne bih uzela." - izvadila sam novčanicu od dvesta dolara i uzela dve pilule iz kesice i krenula ka vratima.

"Samo zapamti jedno, Andersonova."
Okrenula sam se. - "Šta to?"
"Odbacila si balet na oba načina. Nikada neće biti isto." - oprezno je rekao i po običaju, okrenuo mi se leđima i nestao iza zavesa u stranom frizerskom salonu 'El Bognio'.

Lagala bih sebe i druge kada bih rekla da Troye nije imao pojma jer jeste. Znao je šta će mi se desiti. Šta mi se dešava. Moji snovi su me upozoravali. Moja tvrdoglavost je ipak pobedila. Srce je još jednom pobedilo razum i ovoga puta, razum je odustao. Odustao je na neko vreme bez obaveštenja.

___________

izvinite na kašnjenju, jednorozi!
nastavak je dosta kraći, ima oko 1650 reči tako da eto ;)
nadam se da vam se sviđaa<3

btw objavila sam random knjigu pa ako vas zanima, pogledajte <3<3

mina vas voli❤❤❤