Simplicity

T R E I Z E.

Jedina stvar o kojoj sam mislila u tom trenutku je bio moj život. Veliki pojam, huh? Nikada nisam kapirala razlog zašto postoji samo jedna reč koja govori o njemu, te zašto je tako lako uništiti ga. Sve što sam u svom postojanju dobro znala da radim je bilo plesanje i osećanje muzike, objašnjavajući sebe u pokretima. Nikome nije bilo bitno što sam potpuni anti talenat za druge stvari jer sam sebi već kreirala put do slave. Sve do sada.

Nisam znala kako objasniti mojim roditeljima da sam inatom i tvrdoglavosti sve upropastila, jer sam već mogla da im vidim besna lica. Mama bi rekla da sam očigledno njena ćerka čim se tako ponašam, dok bi tata mumlao u sebi ne govoreći ništa naglas. Bili bi razočarani u mene. Ne bi se drali jer znaju da to kod mene ne funkcioniše. Samo bi klimnuli glavom i tražili mi novu školu.

Tu sam stala. American Ballet School je bila moja idealna škola. Toliko sam htela nastaviti ići u nju. Maturirati tamo. Nema nikakve šanse da ću ja napustiti školu baleta i ostaviti Džulijard u isto vreme. Ne.

Moji roditelji ne smeju da znaju za ovo.

Doktor Noris se spremao da pozove mamu, iako sam mu rekla da želim da vidim samo Aleks. Aleks bi ovo razumela. Aleks bi me podržala i pomogla da prebrodim sve. Možda bi me čak i izlečila, pošto od naše devete godine tvrdi da je išla u Hogvorts i zna sve čini napamet.

"Molim Vas ne zovite moje roditelje." - pogledala sam ga molećivo iako sam znala da i moj šarm neće raditi kod ovog smora. Da mi je makar zapala neka doktorka umesto njega. Žena bi razumela.

"A zašto to, gospodjice?" - prišao mi je spuštajući telefon na moj bolničarski krevet. Da, ležala sam kao bogalj, a Evan je sedeo pored mene ne govoreći ništa. Verujem da mu se nisu svidjale moje odluke o svemu što sam uradila proteklih pet sati.

"Jer nisu u zemlji." - lupila sam najveću glupost koju sam mogla da smislim. Kada sam bila mladja to je i radilo, izričito jer je moja majka bila osnivač hotela, a moj otac reporter. Sada rade u poslastičarnici jer im se penzija bliži, a i imaju dva šesnaestogodišnja deteta sa milion problema.

"Aham." - zapisao je nešto u svoje blokče koje ne predhodno izvadio iz džepa. Ne podnosim ga! - "A gde su to otišli?"

Sada je trebalo razmisliti nešto dovoljno ubedljivo što bi moglo omogućiti moj beg odavde. Mogla bih da sačekam Aleks da dodje i pokupi me, jer sam znala da će doći, ipak je raspust, plus ima obavezu prema meni.

"U Čikago." - lažno sam se nasmejala, a zatim mi je savršena ideja došla na um. - "Moja baba je bolesna, moraju biti tu za nju."

Noris mi je na moje ogromno iznenadjenje poverovao. Nisam se osećala dobro što sam koristila svoju mrtvu babu kao predmet laganja, no morala sam da uradim ono nepotrebno. Ne smem brinuti svoje roditelje zbog kojih se i nalazim u New Yorku. Da nije njih, ne bih ni trenirala balet. Pre deset godina sam im dokazala da mogu pretrpeti pritisak i da doista mislim da je balet ono čime ja želim da se bavim. Jesu me upozorili na sve što može sa se desi, ali sam im obećala da ću biti oprezna.

Prekršila sam obećanje.

Nakon nekoliko minuta tišine koja mi je prijala, doktor je konačno odlučio da nastavi sa našom malom konverzacijom u kojoj dakako nisam uživala.

"Neko iz porodice ko ima više od osamnaest godina?" - pogledao me je ubilačkim pogledom, te sam shvatila da on hoće da ode odavdf više nego ja.

"Moj brat Teodor i moja najbolja drugarica Aleksandra." - moj pogled njemu je bio više izbečen. Nisam više mogla da trpim da budem u mestu ovoliko dugo.

U glavi sam već čula melodije iz Krcka, te sam htela da pocepam sve što sam videla pred sobom. Htela sam da plešem tako jako. Htela sam plesati bilo gde i bilo kada, no sve što sam radila je bilo ležanje u bolničkom krevetu i gledanje Evana dok on mene nije posmatrao.