Simplicity

Q U I N Z E.

Nikada ne bih pretpostavila da se svet i život u bilo kakvom smislu, može gledati na par različitih načina. Prvi bi bio potpuno negativan način, onaj fazon 'bez nadanja, bez stradanja' koji bih ja praktikovala. Drugi, po mom mišljenju i najteži način jeste optimistična perspektiva ljudi koji misle da jednorozi postoje. Kao Evan. Treći način je način gledanja svet kao ogromnu neravnopravnu loptu koja se okreće jer mora. To joj je dano. Njeno naređenje. Što me i donekle podseća na balet i sve što sam uspela izgubiti u predhodna dva dana.

Budućnost. Nikada pre me nije plašila. Oduvek sam znala tačno šta želim, kako da ga dobijem, dok sada, uzdišem za tim protraćenim momentima i godinama koje su neopaženo prošle, pune memorija. Kako sam mogla biti toliko glupa da umesto razmišljanja glavom, razmišljala sam srcem? Odgovor zasigurno neću dobiti, sve dok sama ne popravim i ne zalepim polomljene delove čaše mog života.

"Ponovo si se zamislila." - Evan je još uvek sedeo kraj mene pokušavajući da načini bilo kakvu komunikaciju samnom, koju sam mentalno odbijala, iako bih jako volela pričati sa njim. Želim znati šta njega plaši, šta on želi, ali me nešto sprečava u tome. Možda bol u nozi, možda strah u srcu.

Nasmejala sam se kada sam se okrenula ka njemu i ugledala zelene oči pune nade. Volela bih i ja da imam nadu za traćenje. Jedva kada je dobijem.

"Da, ne znam više šta da radim u ovoj glupoj sobi." - imala sam želju biti iskrena, što sam i uradila. -"Nije li ovde malo previše depresivno?" - pogledala sam u bele zidove i zelene, debele zavese pune prašine koje je Aleks povukla kako bih imala imalo svetlosti u sobi. Sve je bilo skoro prozirno i jedine stvari koje su u stvari imale pravu boju su bile dve torbe. Da, monotonija je sve što mi je u ovom trenutku trebalo.

Evan se lagano nasmejao klimajući glavom. - "Odvešću te negde drugde, ako hoćeš." - nikada nisam bila dovoljno radoznala da pitam gde i zašto, pa sam i ovog puta to odlučila da prihvatim. Samo sam želela da odem odavde, ne gledajući iza sebe kada izađem.

"To bi bilo izuzetno lepo od tebe." - pokušala sam mu namignuti kako bih ispala iole zanimljivo jer nikada nisam bila dovoljno smešna da nekoga nateram da se valja po podu od mojih šala, ali sam ubrzo shvatila da to što namigujem nije smešno nego odvratno.

"Živiš li na Menhetnu?" - iako ja nisam bila radoznala, Evan sigurno jeste.

"Zapadni." - bila sam ponosna na mesto svog staništa, prvenstveno jer nisam živela u financijskom sektoru, niti u sektoru snobova - Aper Ist Sajdu, već na mestu gde je bio i Džulijard, Central Park i moja trenutna škola.

Primetila sam kako se Evan meškolji. - "Čemu to?" - podigla sam obrvu i ozbiljno ga pogledala na šta se ponovo nasmejao i ozario se. Jedan osmeh ume da osvetli čitavu sobu.

"Govoriš to sa tolikim ponosom..." - ustao je i krenuo da oblači jaknu. -"Kao da si toliko zadovoljna što ne živiš na istoku."

Ispustila sam tiho 'oh' i doista sam htela da se izvinim, ali nisam ni imala zašto. Ako on voli što živi tamo gde su snobovi, neka ga. Svako ima pravo na svoje mišljenje, iako ne poštujem svačije.

"Samo volim tu gde sam." - pružila sam ruku do fotelje i dohvatila svoju crnu, kožnu jaknu i navukla je preko bebi-plavog džempera koji mi je Teodor doneo kada je dolazio. Napolju je očigledno hladno, čim iz svakog odžaka izlazi para, a nebo je sivo i bez i jednog oblaka. Super.

"Pa, dobro onda, idemo na Aper Ist." - brzo je rekao i pružio mi je moje crne martinke u ruke. Obula sam se bez da sam vezala pertle jer me tako noga manje boli.

Nisam imala ništa protiv posećivati Ist Sajd. Jeste da ga ne volim zbog ogromne gungule i granicom sa Bruklinom te je tamo uvek ogromna gužva i pametnja, ali ako Evan želi da me vodi tamo iz meni nepoznatog razloga, neka me vodi. Biću zahvalna na onome što imam, jer i to je previše za tvrdoglavu kretenku poput mene.

"Gde smo sada?" - bila sam izgubljena. Nisam ni pitala gde se nalazimo kada sam se probudila, niti kada smo tek došli ovamo. Jedina stvar koje se čisto sećam je scena kada me zelenooki prijatelj hvata za noge i krene da me nosi kroz park pa do bolnice.