Simplicity

T R O I S.

Nalazila sam se ispred građevine u koju sam juče primljena. Izgledala je ogromno. Ta rimska i starinska arhitektura je malo reći oduzimala dah svim prolaznicima bili oni turisti ili ljudi koji ovde žive. Niko nije ulazio, unutra je bilo zabranjeno ući svima koji nisu bilo kako povezani sa baletom, što je u neku ruku bilo i više nego dobro, mnogo manje pritiska.

Pahuljica mi se spustila na obraz, te sam se upola nasmejala, pokušavajući da ostanem skoncentrisana na ulazak u akademiju pre nego zakasnim na svoj prvi čas. Htela sam da se pomerim, no noge kao da su mi bile zalepljene za asfalt super lepkom. Uzdahnula sam. Pokrenuću se, čekala sam ovaj trenutak jako dugo. Ne smem da zakasnim na prvi čas!

Konačno sam se maknula sa vrlo prometne ulice, kada sam počela da se tresem od zime jer jedina stvar koju sam nosila na sebi je bio crni bodić i hulahopke na koje sam obula čizmice i jaknu za kišu. Smrzla sam se, no to mi je pomoglo da razmislim bistrije.

Već sam prošla kroz ovaj deo, nepoznata gospođica sve dok me nastavnica ne predstavi, a onda svi krenu ka meni, predstave se te počnu da me posmatraju od glave do pete, zatim odu i počnu da šapuću. To trenutku bih se osetila i više nego neprijatno, jer bih stajala sama dok se sve ostale balerina došaptavaju jedna sa drugom sve dok ne dođu momci, ako će ih ovde uopšte biti. Onda oni krenu da odmeravaju moje grudi i zadnjicu, zbog čega bih sela i uzela telefon iz torbice. Nadam se da se istorija neće ponavljati, makar ne danas.

Krenula sam ka dobro poznatoj kancelarije od direktorke Shepard, na desnom krilu akademije. Napisala mi je mail da se njoj prvo javim, što ću i da uradim, želim da joj dam pravi utisak o meni: odgovorna sam i ozbiljna u stvarima koje radim.

Ponovo sam osetila neugodan bol u stomaku. Trema. Ponovo se vratila. Nije mogla da sačeka da makar obavim ovaj razgovor na miru. Ne, uvek se mora pojavljivati u trenutcima kada pokušavam da uspem u nečemu. Zašto? Ne znam. Pokušavam da shvatim pojavu treme već pet godina, od kada idem u nove škole. Duboko sam udahnula te sam pokucala na vrlo poznata drvena vrata koja su me umela proganjati u snovima od kada sam bila primljena.

"Slobodno."- ovoga puta nisam videla plavokosu ženu koja mi je prvi put otvorila vrata već sam ih se sama dočepala te sam ugledala gospođu Shepard koja je upisivala nešto na svom stolu. Nije me očekivala? Ne želi me ovde. Oh, Bože, šta ako sam previše poranila? Šta ako nisam trebala biti ovde? Šta ako sam samo trebala ići od sale do sale pa se sramotiti pitajući gde je Britta Benson?

Udahnula sam ne toliko čist vazduh. Kroz ovo sam takođe prošla. Direktorka bi me uvek odvela do nastavnice koja bi me kasnije predstavila klasi u kojoj bih trebala biti. Iako znam da za sve postoji prvi put, ne mislim da bi se sada trebao javljati, već kasnije. Nova sam u ovoj školi, što bi značilo da imam jednu šansu da se pokažem u najboljem svetlu ili da upropastim sve zbog jedne pogrešne reči. Ljudi će me ili voleti ili mrzeti. Nikada ne postoji sredina o kojoj svi govore. Da, svako ima svoje divno pravo na mišljenje što je skoro i u redu, osim što istina jako boli i ume da te udari i povredi pravo u srce.

Pročistila sam grlo koje se potpuno presušilo od moje nervoze koja bukti u meni već više od nedelju dana. Želim da nestane. Želim da se vratim na svoj bezosećajan osećaj u stomaku. Nikada nisam bila zaljubljena, jer je balet moja ljubav, te nikada nisam ni osećala te leptiriće u stomaku. Znam osećaj mučnine i adrenalina, no ne i 'prelepih' leptirića koji navodno golicaju stomak.

Prešla sam pogledom preko papira koje je Shepardova potpisivala svojim vrlo urednim rukopisom. Kako neko može pisati toliko lepo dok žuri? Ja sigurno ne.

"Ovde sam da se upišem." - prekinula sam same otkucaje sata. Direktorka je podigla glavu te me sam dobila vrlo prekoran pogled sa njene strane. Da, ponovo sam upropastila svoj savršeni utisak. Bravo, Ellie, direktorka sada misli da si nevaspitana!