Simplicity

Q U A T R E.

UKLJUCITE PESMU:)

Sedela sam na hladnim, mermernim stepenicama dok mi je Evan objašnjavao vrlo dosadne priče o dogodovštinama iz Sale 41. Kako on kaže, Šepardova je tamo prvi put pala, ispred stotinak ljudi, na velikoj noći za Novu Godinu, 2011. Od tada je samo u svojoj kancelariji, osim kada ne nosi štikle.

Nisam bila zainteresovana za znati šta se gde i kako događa. Samo sam htela znati kako da dođem do glavnih i ključnih učionica u kojima ću biti ovu godinu, no zelenookom momku je bilo nešto potpuno suprotno na umu. Hteo me je obavestiti o baš svemu i svačemu, a ja mu nisam branila jer nisam besramna i brinem o mišljenjima drugih ljudi, koliko god me oni kratko ili dugo znali.

Nonšalantno sam klimala glavom neprateći o čemu govori. Razgledala sam okolo u nadi da ću videti makar jednu potrebnu stvar u ovoj građevini koju bih pre nazvala lavirint. Imala je više od dvadeset hodnika, tačno sto osamdeset i tri učionice, pa i dvadeset sala. Sve te stvari su imale dogodovštine po Evanovom mišljenju. Nisam mogla dobiti zanimljivijeg vodiča.

"Tamo-" - pokazao je ka glatkim, belim vratima sa ogromnim slovom S na sebi. -"Tamo sam otkrio bliži prolaz do kupatila." - obavestio me je na šta sam se nasmejala. Nije me bilo briga. Ni malo. - "Imam osećaj da ti dosađujem." - nema pojma koliko.

No, umesto da sam po prvi put bila imalo iskrena sa mojim šarmantno-dosadnim vodičem, slagala sam. -"Ne, ne, naravno da mi je zanimljivo da slušam o zanimljivim stvarima ove akademije." - pokušala sam da prikrijem nezadovoljstvo i sarkazam u mom glasu koji bi se pojavljivao samo kada lažem u vrlo dosadnim monolozima.

"Mah, Elisa, ti si jedina fina balerina koju sam upoznao nakon Madison." - pogledala sam ga upitnim pogledom. Htela bih znati ko je Madison, no nisam toliko radoznala, niti mi život zavisi od toga. -"Znam da sam ti dosadan, slobodno reci." -duboko sam uzdahnula. Ne želim povrediti ničija osećanja. On voli što vodi ljude na razgledanje i upoznavanje sa školom. To mu se sviđa, zašto bih mu rekla da je dosadan ako radi ono što voli, svakako ne dobro, ali ipak uživa u tome.

Umesto da ponovo kažem 'ne', odmahnula sam glavom i nasmejala sam se. Bolje je povrediti svoj mozak nego osećanja osobe koju ne poznajem.

"U redu, Elisa." - svojim predivnim, zelenim očima je prešao preko mog lica, što me je napravilo da skrenem pogled sa njega. Ne volim da se očima srećem sa muškarcima. Jednostavno se osećam neugodno. Tada srce počne da mi lupa, zacrvenim se, te izgledam kao čili. Određeni momci tada počnu da misle da mi se sviđaju, pa postanu puni sebe koliko god oni to nisu bili pre nego što sam ja počela da se crvenim. Od sada pa nadalje, to se neće desiti jer je Evan dovoljno nezanimljiv i bez mene.

Setila sam se kako je isti taj, zeleooki dosadnjaković rekao da je nešto u redu, na šta sam odlučila da pitam šta je u redu. Interesovala sam se da znam zašto se još uvek ponašao fino prema meni iako sam ga lagala, u lice, dva puta.

"Ako hoćeš da me slušaš kako govorim o ratu iz 1816 koji se dogodio u blizini Lincoln Centra, gde se u stvari i nalazi ova akademija, počeću odmah." - hteo je da mu kažem istinu. Hteo je da me iznervira toliko da puknem iz petnih žila i molim ga da prekine da priča o milion i jednoj nezanimljivoj legedni. U redu, poslušaću ga i reći ću istinu za koju me nezvanično moli.

"Dobro, nemoj pričati o tome, molim te." - prekinula sam njegovu prvu reč jer me je čekao dovoljno dugo da se smilujem i kažem mu da prekine.

Na njegovom licu se pojavio ogroman osmeh koji je otkrio prelepe, bele zube koji su krasili njegovo lice. Ponovo me je pogledao u oči, pa sam skrenula pogled ka svojim čizmama. Zašto to radi?

"Odlično, Elisa, slobodna si." - ustao je sa vrlo glatkih stepenica. Šta hoće od mene? Nije mi pokazao ni S od sobe koje su mi bitne. Samo je brbljao prazne priče koje nikome nisu bitne. Ponovo se pitam zašto. Zašto, zašto, zašto?!