Simplicity

V I N G T E T U N

Zbunjenost je lebdela u zagušljivom, Nju Jorkškom vazduhu. Ranije sam videla ovaj grad kao grad snova, grad gde se ciljevi postižu. Nikada ga pre nisam videla kao mračno mesto. Ni kada sam išla u Bruklin. Ni kada su steroidi bili deo mene. No, kada se Evan ponovo pojavio, mračniji nego pre, oduzeo je svetlost ovom gradu. Učinio je mene zbunjenom, oko njega i same poente života.

Hodala sam ukaljanim ulicama te sam se probijala kroz gužvu naparfemisanih ljudi, sa dobrim frizurama i skupim kaputima. Oblilazila sam pudlice i čivave, ušuškane u kolica ili čak vodjene o svetlucav povodac. Aper Ist je oduvek bio mesto gde ne bih zalazila, no škola je tražila svoje.

Malo je bilo reći da su moja uzbudjenost i euforija bile na visokom nivou, te da mi je duša bila ispunjena veselim suncem. Zaplesala sam. Uspela sam. Zadovoljila sam sebe. Još uvek me očekuju vesti.

Pogledala sam ka nebu i videla, da iako je dosta tmurno, sunce je ipak pokušavalo da obasja sivi grad.

Oblizala sam suve usne i pomerila pramenove kose sa lica svojim ledenim prstima, te sam shvatila da ću se zalediti ako ne pronaćem neki kafić u kojem nije gužva. Brzinom sam obišla Starbucks dok su me par devojaka promatrale, mene u mojim dugim grejačima i crnim helankama koje su bile neprihvatljive u ovakvom društvu. Uzdahnula sam i podigla šal ka svojoj bradi i zaronila u miris čistoće i nežnog osećaja.

Za par trenutaka, osetila sam gorak miris crne kafe, pa sam počela da ga pratim. Kafa je bila stvar koja bi me podizala ujutru i smirivala u toku dana. Morala je biti izuzetno gorka, bez zrnceta šećera ili kašike mleka. Želela sam da bude jednostavna, kao moj život, no kao ni kafa koja nije uvek crna, ni život ne ume biti jednobojan.

Zaobišla sam u tiši ugao ulice i nastavila da koračam prateći poprilično željeni miris. U kafiću nije bilo puno ljudi. Bilo je par ljudi sa knjigom u ruci, te nekoliko sa olovkom i papirima. Oduvek sam im se divilia, umetnicima, koji su umeli da se koncentrišu na određenu stvar i stvore remek delo razmišljanjem. Uputila sam osmeh devojci koja me je gledala zbunjeno, te se vratila svojoj knjizi.

Došetala sam do bara i naručila crnu kafu, bez imalo šećera ili mleka i prošla pogledom po celom kafiću. Nije bilo slobodnih stolova, već samo stolica. Mnogi su zauzeli više od dva stola, pa sam ostala da sedim za barom i buljim u aparat za čaj i izgubila se u mislima.

Nikada nisam razumela pojam abstraktne umetnosti. Previše puta bih čula objašnjenje tog nepojmivog prideva, no nikada je ne bih razumela. To je bio još jedan običan pridev ograničenja koji bi obeležio određenu osobu kao osobu koja je previše, koja je čudna ili pak osobu koja je previše umetnički nastrojena i ne zna da živi u realnosti, mada sam se ja oduvek divila tim osobama koje se nisu plašile biti svoje. Balet je na jedan način bio abstraktan, iako dosta klasičan i tradicionalan, bio je nešto novo i originalno, makar nekoliko decenija staro.

"Crna kafa, za Eli A?" - čula sam glas crnokosog muškarca i podigla ruku tiho govoreći da je za mene. - "Uživaj, tako?" - nasmejala sam se i klimnula glavom, a zatim uzela vrelu, duboku šolju u moje hladne ruke i ubrzo osetila nežnu i toplu tečnost u svom grlu.

"Eli?" - iznenadno sam se orkenula ka osobi koja me je pozvala. Nisam prepoznala devojku duge, crne kose istog sekunda, ali sam se setila Evanovih prstiju na njenoj bledoj koži. pa sam ustala iste sekunde.

"Oh, zdravo." - neugodni momenti u mom životu su bile jedne od jedinih stvari koje bih izbrisala iz svog života, jer bih svakako izgledala kao da stojim na iglama bosa i da se ceo svet smeje meni i samo meni zbog mog izraza lica. Pokušala sam da ne izgledam onako kao što sam se iznutra osećala, te sam se nasmejala prekrivajći neugodnost u svojoj koži.

"Ja sam Evelin, znaš već." - slegla je ramenima i sela na stolicu pored moje. Učinila sam isto što i ona, sa malo većim nerazumevanjem u njene pokrete. - "Dolazim ovde svakog dana posle škole i radim isto što i ti sada." - objasnila je i pozvala konobara. - "Ovde sam popila svoju prvu kafu."