Simplicity

V I N G T D E U X

Ostavite komentar/mišljenje ili usputne💞

--

Pogledala sam se u ogledalo.

Šminka mi je propala. Ruke su mi se tresle. Maskara mi je bila zamazana po očima, a podočnjaci modriji od mojih stopala. Na šakama sam videla plave vene koje su se poprilično ocrtavale, te su izgledale kao da bi trebale da se iseku. Na neki način sam i to htela da uradim. Presečem jednu, natečenu venu i dobijem veliko zadovoljstvo. Krv se nikada pre nije činila kao nešto što sam želela da vidim i osetim na svojim šakama.

"Ne." - prošaputala sam i odmakla se od hladnog lavaboa. Uključila sam ledenu vodu i polila se njome, onda osetila opuštanje mog uma.

Duboko sam uzdahnula, obukla jaknu preko golih ruku i uzela vlažnu maramicu sa kojom sam obrisala maskaru. Kosu sam pustila iz prezategnute pundje i pomislila kako balet možda nije vredan svega ovoga.

Da nije baleta, ne bih znala Evelin, ne bih znala Troya, a pogotovo ne bih razmišljala šta bi moglo da se desi.

"Eli, prekini." - rekla sam sama sebi i odlučila da izadjem u javnost, zaboravim na moje misli, te nabacim osmeh na suve usne.

Zadržala sam vrata starijoj ženi koja mi se nasmejala, a onda sam požurila ka izlazu iz ovog kafića u koji više nikada nisam planirala da zalazim.

Već sam trebala biti u školi da čujem rezultate, ali nisam imaa želju da saznam šta će se desiti. Ono na sceni, to nisam bila ja.

Na sceni sam bila duh svojih demona, svoju dušu sam ostavila u ormaru.

Mozak je trenutno mogao da uradi bilo šta osim da prekine da razmišlja, što je bila jedina stvar koju sam ja htela. Ono što nisam želela da znam, jeste da li ću plesati na predstavi. Evelin je u jednoj stvari bila u pravu, pila sam steroide kako bih uradila nešto. Nisam se sama potrudila. Drugi zaslužuju više od mene. Čak i Madison zaslužuje više od mene.

Za par minuta, bila sam ispred ogromne zgrade koje se više nissm plašila. Nisam gajila nikakve osećaje prema njoj. Menjam mišljenja previše brzo.

Eli Anderson, osoba koja je oduvek znala šta hoće, koja se činila velikom čak i kada je bila mala, nije znala šta hoće i ko je, smanjila se.

Lagano sam krenula ka vratima, pored kojih se nalazila mermerna klupa, na kojoj se nalazio niko drugi nego Evan. Nisam znala šta da uradim kako bih ga izbegla, no pre nego što sam donela odluku, bila sam primećena, tako da sam mu prišla.

"Eli, šta ti se desilo?"

"Isto pitanje važi za tebe, Evane." - tiho sam rekla, ne želeći da zvučim bezobrazno. Imala sam potrebu da izgladim stvari sa njim. Bila sam hladna prema njemu, iako je on pokušavao da bude fin prema meni. Možda sam ja kriva za to što je bio bledji od Snežane i modriji od ljubičaste boje.

Slegnuo je zbunjenu facu, a zatim složio ramena. - "Ti, Eli. Desila si se ti."

Zatečeno sam se odmakla. - "Što se mene tiče, to je bio balet. Uvek je bio." - na neki način sam bila u pravu.

"Jesi li me čula šta sam rekao?" - pogledala sam u njegove zbunjene oči. Odmahnula sam glavom. Nisam imala želje da čujem istinu, ovih dana.

"Ne želim da znam, okej?" - uzela sam ga za ramena i stavila kažiprst na usne. - "Možemo da se vratimo na staro, ali nisam spremna da ništa novo bude u mom životu." - osetila sam suze u svojim očima, koje sam velikim snagama pokušala da potištim. - "Već ionako nema šanse da ću uspeti u bilo čemu, nema šanse da ću ispuniti svoje snove. Nema teoretske šanse da ću ikada igrati balet kao pre, a ona jebena Evelin, da Evelin koju si pokušao da siluješ, okačila mi se za vrat jer sam pila steroide kako bih mogla da plešem normalno jednom nakon ovih dva meseca!" - gutala sam knedle i nije bilo lako ne pustiti ni jednu suzu. - "Evane, shvati da život nije lak i da ne može svakome tatica da potplati koruptirane kučke. Ja jesam pogrešila i ti si osoba na koju ću da se istresem jer si ovde, jer si jedini ovde i ovo mi je jako jako jako trebalo." - duboko sam izdahnula, a onda, suza za suzom je krenula. Odjednom, iz sebe sam izbacivala vodopade, obrazi su mi se crvenili, a moje oči su se sve više i više punile suzama, ili posledicama opterećenja.

Suze su mogle postati moja sudbina.