Simplicity

C I N Q.

Utorak je. Vrlo kišan utorak, bez imalo snega. Odlučio je da otopi moju radost u ovo doba godine. Kiša ne gasi samo vatru, već i led i sve što je lepo. Nikada je nisam volela. Ne mislim da hoću. Vetar je zaduvao, te me je vrlo neprijatno iznenadio oduzimajući mi kišobran iz ruke. Tufnasti kišobran je poleteo u oblake i osetio nagon slobode i radosti pre neko što me je ošinuo po licu, sav mokar i hladan.

Par kapljica mi je čak i ušlo u oči. Bila sam spremna da uđem u školu kao zombi - sa razmazanom maskarom koja je poput suza verovatno klizila po mom licu. Kosa mi je već prihvatila podosta kapi kiše te sam osetila kako mi hladnoća klizi u teme.

Vetar sam shvatila kao upozorenje da ću da zakasnim, te da bih trebala da požurim unutra jer ću na jedan, ili drugi način, biti potpuno mokra i da ću da zakasnim.

Pretrčala sam preko pešačkog prelaza i vešto izbegla par blatnjavih barica koje su mi bile na putu. Nije bilo mnogo ljudi na ulicama, verovatno zbog vremena. Ni ja ne bih htela da izađem napolje u sedam ujutro kada pada kiša, a da nije do baleta.

Stigla sam do ulaza koji mi je Evan preporučio jer je lakše da se nađu učionice i bliže je salama u kojima ću najčešće biti. Jedna devojka je stigla do vrata pre nego što sam ja, pa ih je otvorila i zadržala mi ih je. Promumlala sam jedno tiho 'hvala' zbog učtivosti. Inače mrzim da razgovaram ujutro sa bilo kim.

Kada sam ušla, zatekla sam potpuno drugačiji prizor nego juče. Juče je sve bilo mnogo mirnije. Sada, hodnik je bio krcat balerinama i baletanima. Svi smo mi bili građeni isto. Balerine su oduvek bile poletne i dosta mršave, no imale smo malo deblje listove, zbog silnog penjanja na prste dok su baletani bili zgodni i mišićavi, ne toliko u rukama koliko u nogama.

Većina je nosila helanke i atlet majcu, no bilo je i nas koji su voleli biti klasični, noseći trikote i hulahopke sa grejačima za noge.

Pogledala sam na sat koji je zakačen u uglu pored sale broj 1. Bilo je dvadeset do sedam te sam požurila ka svlačionici. Pokušavala sam premotavati film kako bih se prisetila gde bi moja svlačionica treba da se nalazi. Nije bila daleko od ulaza, na šta sam vrlo zahvalna.

Par devojaka je krenulo zamnom, pretpostavila sam da idu kuda i ja. Pustila sam ih da idu ispred mene da se ne bih sramotila ukoliko uđem u mušku svlačionicu jer nema znak koji bi mi objasnio koja je koja.

Dve devojke su se zaputile ka levim vratima iz kojih je bilo mnogo više bučno nego u desnoj. Znam kako kažu, žene su odlikuje govora.

Provukla sam se kroz vrata pre nego što su se zatvorila jer ih nisu zadržale. Nisam shvatila da sam nerazmišljajući ušla u svlačionicu bez uzdisanja i izdisanja, smirivanja same sebe. Nisam si ni poželela sreću. Nisam se osećala kao da bih trebala. Nisam ni bila svesna da se upuštam u čvor sa novim devojkama bez ikakvog pripremanja.

Par radoznalih pogleda su bila uprta u mene te sam se nasmejala, no to mi nije pomoglo da napravim situaciju manje neugodnom.

"Hej." - tri devojke smeđe kose su mi prišle i pozdravile se samnom. Nisam očekivala da će biti fini prema meni i da će mi se javiti.

"Ćao." - uzvratila sam. Nadam se da mi se nelagoda nije osetila u glasu.

Prišle su mi bliže, pa sam se u sledećem trenutku našla pribijena uza zid. Nasmejale su mi se te nastavile da me promatraju. - "Koliko si visoka?" - gledala sam ih spuštene glave, jer su bile niske kao moja desetogodišnja rođaka iz Čikaga. Baš ovakve situacije su me terale da se ježim i teram samu sebe da se derem u sebi.

Prešla sam jezikom preko svojih usana koje su se podosta osušile i onda počela da razmišljam. Nisam se merila od petaneste. - "Možda oko 170 centimetara." - slegla sam ramenima na njihova otovrena usta.