Simplicity

D E U X.

Ne mislim da sam ikada sedela duže nego danas. Grejenje je bilo isključeno, no nisam osećala hladnoću. Već je bilo dovoljno loše što čekam odgovor od jedanaest sati danas. Šta ako još uvek nisu pregledali snimak? Šta ako se obrisao sa kamere? Šta ako me je direktorka tajno zamrzela i ne planira da pokaže taj snimak koji mi se prevrće po glavi? Da li sam uopšte dovoljno dobra za najprestižniju školu u Americi, naravno posle Julliard'a? Možda sam samo umišljala samu sebe da sam dobra, da imam talenta za balet. Možda su me roditelji podržavali samo da mi ne povrede osećanja. Šta ako je sav ovaj trud i rad uzalud?

Stresla sam se na tu pomisao. Ne umem da mislim čisto kada sam pod pritiskom. Oduvek sam volela da ostajem na sigurnom, da znam šta me očekuje. To nikada nije bio problem, sve do sada. Šta ako je život pun ovih spontanih isčekivanja, audicija za posao, fakultet, možda čak i za ljubav? Ne mislim da sam sposobna da pretrpim sav taj pritisak. Moram naučiti da uronim u duboke vode života pre nego što počnem da izjedam samu sebe i da ostajem u sobi više od pet sati bez hrane. Čak ni muzika nije uspela da me smiri. Ne želim da budem tip devojaka koje počinju da lude na svaku naznaku opasnosti. To nisam ja. Prošla sam kroz mnogo više stvari nego cmizdrave devojčice. Trebala bih se tako i ponašati. Ne trebam se uvek zatvarati u sebe kada želim da iskažem svoja osećanja. Ne trebam se plašiti neuspeha, iako su neuspesi najveći neprijatelji balerina i ostalih umetnika. Jednostavno, ne mogu. Ne smem sebi da dopustim da se spopletem na provaliju bez kraja. Još uvek nisam dobila odgovor. Još uvek je sve u redu.

Cupkala sam sa desnom nogom, te sam uzdisala. Zašto im treba toliko puno da glasaju da li će me primiti ili ne? Već sam bila u više od dve dobre, prestižne škole. Da, tačno je da mi ocene iz srednje škole nikada nisu dobro padale, no uvek bih prolazila u dalji razdred. Završila sam poslednju godinu ranije, kao Junior a ne Senior, zbog baleta. Sve bih dala za stvari i ljude koje volim. Ples i muzika su oduzeli veći deo mog srca tokom proteklih sedamnaest godina. Ne želim da sve bude uzalud. Ne smem da dopustim da sve bude uzalud. Ne znam ni kako sam izgledala kada sam plesala za audiciju. Ne znam da li sam pravila grimase ili pak običan, suptilan osmeh koji svakome prija. Da li sam izgledala neprijatno kada sam podigla nogu u vis i zadržala je rukom? Jesam li zaista izgledala normalno i lepršavo, ili nečuveno nerazumljivo? Sećam se kada sam imala problema sa tim. Nastavnica Coper bi me podsećala da plešem ispred ogledala, da se ogledam i budem sigurnija u sebe. Od tada, znala sam da je balet ključ za rešavanje svih mojih problema. Nisam bila svesna da će i on postati deo njih. Da će postati glavni problem koji bi mogao da se reši jednostavnim pozivom od direktorke Shepard koja bi mi sa lažno-uzbuđenim glasom rekla da sam primljena, te bi mi čestitala. Tu bi, sa druge strane, takođe postojao taj zlobni poziv od nje sa pakosnim glasom koji bi me obavestio da 'nažalost' nisam primljena. Ne želim da računam tu opciju. Mislim da sam bila dovoljno dobra. Trebala bih da sam sigurna u sebe. Zašto nisam sigurna u sebe danas?

Osetila sam veliki bol u glavi koji je nestao za sekund. Zašto se ovoliko brinem? Budućnost jeste bitna, no nije jedina stvar koja mi je potrebna. Dobiću svoju budućnost, onu koju Bog odabere, ili možda ljudi iz ove škole, u centru New York'a. Mogla bih da provedem svoj čitav život u ovom predivnom gradu, gradu koji nikada ne spava. Mogla bih plesati na Broadway'u uz njihove najpoznatije melodije. Mogla bih piti najbolju kafu u Americi dok se šetam Central Parkom. Mogla bih se nalaziti u Empire zgradi radeći intervju jer bih bila Prima Balerina. Mogla bih plesati i biti u New York Times'u. Moj život bi bio ta predivna bajka puna talasa. Verovatno bih imala dosta uspona i padova jer niko nije proživeo život bez i jednog problema. Naravno, tu su moji roditelji koji su se upoznali sa osamnaest u diskoteci dok su plesali uz 'Waterfalls', a onda bi počeli da pričaju i za par godina - dobili su sina i ćerku. Zvuči tako jednostavno i divno svaki put kada bi mi to mama ispričala. Zvuči kao romantična drama bez i jedne drame u sebi. Pitam se hoće li tako biti samnom i sa baletom. Hoćemo li se slagati celoga života? Hoćemo li pomagati jedno drugome i u lošem i u dobrom? Shvatila sam da je balet ljubav mog života i da ni jedan momak neće stati na mesto plesa koliko god bio sladak i fin i jednostavan. Balet će uvek biti na prvom mestu, ako upadnem u ABS. Nadam se da hoću.

Odlučila sam da bih trebala da izađem iz sobe i proverim da li je direktorka zvala. Možda mama i tata čekaju da izađem kako bi bi saopštili bitnu vest. Istegla sam ruke koje nisam pomerala dosta dugo, te sam otvorila vrata. Toplota me je 'udarila' u glavu kada sam izašla, a svetlost me je zaslepila. Kada padne mrak, ja obično ne volim da uključujem lampu ili svetlo jer se tako osećam donekle mirnije. Moja porodica je ogromna suporrtnost od mene - obožavaju svetlo.

Ušla sam u toplu dnevnu sobu, te mi se miris marshmellow'a uneo u nosnice. Mama i tata su zagrljeni sedeli na garnituri boje trule višnje dok je moj brat blizanac, Theodor gledao Game of Thrones na televiziji. Bio je malo reći opsednut top serijom od kada se prikazuje na Fox'u.

"Vidi, vidi, Ellie je odlučila da se pojavi!" - Theodor mi se podrugljivo nasmejao. Znao je koliko mi znači da upadne na ovu akademiju no nije ga bilo briga, voli da me zadirkuje za sve i svašta.

Prevrnula sam očima, da mu dam do znanja da je dosadan jer to ne smem reći naglas, mama mi je zabranila. Ne mogu da verujem da jeste, jer nije da lažem već govorim puste činjenice.

"Theo, smiri se." - tata ga je opomenuo mada se on nije obazirao na opomene koje je dobijao. -"Tvoja sestra se brine za određene stvari, isto kao i ti." - na to smo oboje odmahnuli glavom i suzdržali se da se ne nasmejemo. Mi nismo isti. Mi smo potpuno dva različita sveta, a i Theodor se nikada ne brine ni za šta.

"Došla sam da pitam ima li nekih novosti u svetu." - promrmljala sam jer sam shvatila u šta se upuštam. Ako je direktorka Shepard zvala, ne mislim da ću hteti da čujem. Imam osećaj da ću da odugovlačim umesto da saznam odmah, iako umirem od želje da saznam, nisam dovoljno hrabra i strah je mnogo jači od mene. Strah od neuspeha. Strah od postajanja još jedna osoba koja je bila primorana da odustane od svojih snova jer nije bila dovoljno dobra. Osećam srce u mojim grudima koje viče, koje želi da iskoči iz mene sa krilima od adrenalina jer verovao neko ili ne, imam ga i previše. Osetila sam glavu kako mi pulsira u ritmu kazaljke na satu. Nisam znala zašto, no bila sam više nervoznija nego na pravoj audiciji.

Mama i tata su se nasmejano pogledali te su vratili pogled na mene, uplašenu brinetu koja više od svega želi da uspe. Nisam sigurna jesam li se tresla ili sam umišljala da se tresem od ogromne treme. -"Direktorka je zvala." - a sada, u tom trenutku, osetila sam moju unutrašnju sebe koja vrišti od sreće iako još ništa nije bilo sigurno, no imalo je ukusa uspeha. -"Primljena si, dušice!" - u tom jednom trenutku, mislila sam da su vatrometi iznad moje glave, konfete u mojoj kosi, da sam bila ispred redakcije New York Times'a i da su me paparaci pratili. Skočila sam na moje roditelje od sreće, radosno viknula kratko 'jeej' i u tim minutima mog života, sve se činilo toliko jednostavno i prelepo, da ni jedna stvar nije mogla da pokvari ukus pobede i sreće koji se prostirao u mom celom telu. USPELA SAM!

U tom trenutku sam se osećala i više nego srećno. Osećala sam se kao da niko nikada ne bi mogao da oduzme to što sam u tih poslednjih sati dobila. Dobila sam kartu ka prelepoj budućnosti. Dobila sam sve što sam želela samo sa teškim radom. No bila sam previše lakoverna. Verovala sam svakome ko bi mi govorio nešto lepo. Na kraju sam završila zabodenih leđa, potpuno neočekivano.

________
okej, zvanično mrzim wattpad. obrisao mi je TRI ista nastavka, ne može da se komentariše. jako mi je žao što vam dosađujem sa ovim delom. hvala vam na preko 200 čitaoca u svakom slučaju.