Simplicity

O N Z E.

Hladan vazduh i par pahuljica su bili u mojoj kosi dok sam hramljala do parka. Bol je prolazio mojim venama leve noge, dok je desna bila u potpunom grču. Upropastila sam se. Morala sam da plešem kada nisam smela. Sada nemam šanse da budem glavna uloga u Krcku, ni da hoću.

Telefon mi je zavibrirao te sam ga uzela i videla Evanovo ime.

Gde si?

Odmah sam mu odgovorila, jer se brine što niko ko me ne poznaje ne radi. Zašto je tako fin prema meni?

Ulazim u CP. Vidimo se za 5.

Što je donekle bila istina da mi noge ne odpadaju od tela i da me stopala ne bole toliko da hramljem. Trebaće mi više od pet minuta da stignem do svog cilja koji je sto metara od mene. Sjadnila sam sebe. Mrzim sebe.

Ponovo mi je zavibrirao i očekivano sam videla Evanovu poruku koja me je i više nego iznenadila.

Sedi na prvu klupu, dolazim.

Ume li on da čita moje misli ili ne me baš i nije zanimalo, sve dok mogu da sednem i ne pomeram se. Polako postajem pasivna, što balerina ne bi trebalo da bude, no moje noge su moj najveći košmar.

Jedva sam požurila prema prvoj, drvenoj klupi koja nije imala sneg na sebi, pa sam sela i počela da posmatram prirodu i ljude.

Ljudi su čudnovata stvar. Neki neiskreni, tužni, snažni. Neki puni ljubavi i neiskvareni, koji najgore prolaze u životu. Zašto me Evan asocira na dobro srce? Zašto vidim njegovu sliku u glavi?

"Šta ovako lepa dama radi sama?" - prodrmala sam glavu dolazeći u stvaran svet. Podigla sam pogled ka potpuno nepoznatom momku braon očiju. Bio je visok i lep.

Srce je krenulo da mi lupa brzinom da mi iskoči iz grudi, ne zato jer momak priča samnom, već jer mislim da je pedofil u svojim dvadesetima.

"Čekam dečka." - ispala. Čudna ispala. Evan i ja. Nikako. No, bolje to nego da me kidnapuje izuzetno lep tip

"Ah, tako znači." - klimnula sam glavom i očekivala da me ostavi na miru i ode, ali nije. -"Verovatno ne znaš ko sam ja, Ellie." - da, počela sam da se plašim. Zna moje ime, verovatno i prezime. Šta hoće od mene?

"Ne želim da znam, okej?" - iznervirano sam mu rekla, pokušavajući da izgledam hrabro.

"Iz tvoje sam škole, u stvari u tvom odeljenju." - kao da se zabavljao dok sam ja htela da propadnem u zemlju. Gde je Evan sada?!

"Oh."

"Znaš, video sam te kako hramlješ, Anderson. Šta je bilo?" - nije da to njega treba da brine. Sve ovo je trik od zlih devojaka da se malo nasmeju na moj račun. Ništa više.

Gledaj svoja posla je bila rečenica koju sam htela da kažem, ali znala sam da nisam dovoljno smela. Nikada nisam bila. -"Loše sam stala." - promrmljala sam ne gledajući u oči. Oči su opasne stvari, jedine istinite i doista se plašim izaći iz mehura sigurnosti i iluzije.

"A tvoj dečko je...?" - dobila sam nepoverljivi pogled te je moj mozak krenuo da pulsira.

Razmišljala sam se da li bih smela reći da je to Evan jer ga ipak poznaje i neću da ga mešam u sve ovo jer sam sigurna da ima devojku jer je, biću iskrena, idealni momak svake devojke.

"Kao da je bitno." - stidljivo sam prevrnula očima. Nije njegov problem. Koliko god da sam pokušavala da budem otresita, nikada mi ne bi uspevalo. Mrzim svoj karakter.

"Meni jeste." - a u tom trenutku, Evan je polako i nasmejano došetao do nas, no osmeh mu je nestao sa tog savršenog lica. Čekaj, niko nije savršen.

"Šon Karter..." - umesto starog zdravo je progovorio ime moje uhode.
"Evan O'Neil." - uzvratio je istom merom sarkastičnosti te su se mrsko pogledali. Koja je muška logika? -"On?!" - podrugljivo me je pitao na šta sam iznenadjujuće klimnula glavom. -"Odlazim." - digao je obe ruke u vazduh i mahnuo nam kolutajući očima.

Drago mi je što je otišao.

"Smetao?" - jeste. Zamrzela sam ga. Iritantni dosadni kreten.
"Ma ne." - lažno sam se nasmejala i pogledala u zemlju. Moje crne čizme su postale bele od snega. Čekala sam prvi sneg i evo ga, ispred mene. Sa Evanom.
"Pa, ovaj, imam... um..." - počešao se za potiljak i pognuo glavu sa sitnim osmehom.
"Imaš šta, Evan?" - nesigurno sam ga pitala spuštajući glavu na njegovu trenutnu visinu.
"Pa, ti si nova i baš ne znaš naše odeljenje pa mi trebaš da slušaš o svima i kažeš šta misliš o njima." - izbrbljao je što je brže mogao i onda se namerno iskezio.
"Pucaj." - nasmejala sam se.

Pitam se, zašto njemu znači moje mišljenje?

"Znaš Madison?" - počeo je, pa sam klimnula glavom. Madison i Šon bi pravili predivni par. Samo se nadam da ova Madison o kojoj Evan priča nije ona koju znam.

Klimnula sam glavom negovoreći ništa jer su reči bile bespotrebne. Nisam htela da ga prekinem jer je bilo očigledno da mu je i previše neugodno u sadašnjoj situaciji.

"Pa nas dvoje smo..." - umesto da nastavi se zakašljao te sam u se u istom trenu zgrozila. Fuj. Odvratno. Zašto?

Napućila sam usne još uvek blago nema, bez odgovora. -"Zašta ti ja trebam onda?" - konačno sam rekla nešto, što definitivno nije izašlo planirano. Srećom, ovaj zelenooki dečko se jedva nasmejao i nastavio da drži svoj monolog.

"Ti si devojka I verovatno znaš ove stvari pa sam te hteo pitati..." - ponovno zastajanje. Šta može biti gore od biti sa Madison? -"Ako devojke varaju momke, da li to znači da su nesrećne u vezi ili da su to samo nepromišljeno uradile?"

Bes. Da, bila sam još ljuća na okrutni život u kojem se nalazimo. Evan povrh svih ljudi je morao da bude varan. Dobro biće koje je pružilo šansu glupoj i odvratnoj plavuši sada je verovatno slomljen. Nisam znala šta da kažem a da ne zvučim arogantno, jer je to način na koji pokazujem da sam ljuta na sve što se dešava finim ljudima koji ništa nisu skrivili.

Odmahnula sam glavom, ponovo ne govoreći ništa.
"Hajde reci nešto." - zabrinuto me je pogledao, te sam videla da su njegove oči već u uglu zasuzile i bilo je sigurno da je Madison odvratna kurva koja ga ne zaslužuje.

Da, morala sam nešto reći, na koji god to način on shvatio. Jednom u životu sam morala da izjasnim svoje mišljenje. - "Ona je kučka. Nije je briga za tebe ili tvoje osećaje. Sa tobom je zbog tvojih izgleda i reputacije i ko zna koliko puta te je pre varala a ti nisi znao."

Jedan dah. Deset sekundi. Toliko je potrebno napraviti osobu da zanemi. Bila sam puna kajanja za sve što sam mu rekla i uputila, koliko god ja htela biti nežna.

Brzo je otvorio usta bez reči, no nakon nekoliko trenutaka neugodne tišine i buljenja u drveće koje se njiše zbog vetra - Evan je progovorio.

"Ali ja je još uvek volim."

______________
da, deo je kratak i kasni. razlog tome je škola, drama i život don't judge.
drugo, za nedelju dana je bilo manje komentara i votova nego inače pa se brinem da vas ovo uopšte ne zanima.
inspiraciju imam ali ne i toliku želju za pisanjem so yeah.
nastaviću da pišem ali mi vi obećajte da ćete čitati.

Ps - #1 u General fictionu whaaat *---*

Love u