Simplicity

Q U A T O R Z E.

Ponovo sam otvorila oči posle par sati ponovnog spavanja. Zagušljiv vazduh mi je ulazio u nosnice dok se nisam uspravila u sedeći položaj i istegla ruke i noge. Shvatila sam da je bol u nozi prestao da bude tako intezivan što me je nateralo da zadovoljno uzdahnem.

Osetila sam kako se Evan iza mene trza te takodje podiže. Pitam se koliko će ovo biti neugodno u par sekundi.

"Dobro jutro." - vratio me je iz misli te sam se okrenula ka njemu i pogledala ga. Kosa mu je bila rasčupana i sjajila se na suncu dok su mu oči još uvek bile sanovne. Primetila sam da je bio u crnoj majci V-izraza što me je nateralo da skrenem pogled.

"Jutro." - duboko sam udahnula ustajao vazduh i prošla prstima kroz kosu koja je bila i više nego zamršena. Mislila sam da sam izgledala kao da sam bila u komi par godina samo jer mi kosa nije bila na mestu, dok je dečko pored mene izgledao savršeno lepo sa istom.

"Um, koliko je sati?" - glas mu je bio promukao i dubok, verujem jer je spavao.

Dohvatila sam telefon sa staklenog stola i uključila ga. Imala sam šest propuštenih poziva od mame i dva propuštena poziva od tate. - "Deset i petnaest." - moje glasne žice su zadrhtale jer sam shvatila da sam provela noć u bolnici bez da sam se javila mojim roditeljima. Teodor takodje nije bio kući što je činilo stvar više komplikovanom.

Misliće da su nas manijaci kidnapovali ako im se ne javim i ne izmislim nešto dovoljno ubedljivo da im kažem.

Imala sam dve opcije - da ih pozovem i lažem, ili da im kažem istinu jer mi se čini da mi je mnogo bolje.

"Pa, kako ti je?" - nisam imala vremena da razmišljam. Evan se činio pun zanimljivih razgovora od ranog jutra, što mi se svakako nije svidjalo. Ne mogu da pričam ujutru, za mene dan ne počinje pre podneva.

Nevoljno sam se okrenula ka njemu i koliko god sam bila ljuta jer me sprečava da se odlučim šta da uradim pogledala sam u njegove zabrinute oči koje kao da su vrištale za pažnjom.

"Bolje." - hrapavo sam odgovorila i ponovo krenula da odmršavam kosu. Nije moguće u kolikom je stanju da se zamrsi za šest sati. - "Misliš da će me pustiti danas da idem?" - pretpostavljala sam da ću biti kući uskoro jer su osobe koje imaju osamnaest već došle po mene.

"Da, ako se budeš ponašala onako kako ti doktori kažu." - odgovorio je kada je ustajao iz kreveta. Tek me je sada sustizalo da sam spavala u istom krevetu sa dečkom. Ono što mi je palo na pamet je da li sam obučena jer Evan jeste bio. Bio je u jučerašnjim crnim farmerkama, a njegova duks jakna je bila preko fotelje do vrata.

Nisam se osećala čudno oko svega ovoga. Imali smo jedno prijateljsko prespavljivanje. Gledali smo Teodora i Aleks dok pokušavaju da se zakopaju u zemlju rečima. Smejali smo se. Nismo radili ništa nečuveno i neprihvatljivo. Evan je doista dobar dečko i zaslužuje više od Madison, a ja ću mu pomoći i da pronadje dotičnu osobu ako to bude hteo.

To što smo spavali na istom mestu, zagrljeni, ne znači ništa. Ili ja ne znam kako bih se trebala osećati ako je nešto značilo. Nikada pre nisam bila u ovoj poziciji. Da li bih trebala da ignorišem ili da podstičem? Šta on misli?

Nisam planirala da pitam. Uvek sam bila tip koji bi zaustavljao svoje misli u sebi, zadržavala pitanja i tražila odgovore sama. Nije mi bio potreban čudan pogled koji bi značio da me ne kapiraju.

Trznula sam se na zvuk predenja. Okrenula sam glavu ka fotelji u kojoj je moj brat ležao i buljeo u zamišljenog Evana. Evan je gledao kroz prozor, verovatno u prolaznike sa vlastitim anegdotama i pričama. Možda je i gledao u uzburkano nebo sa puno modro plavih nijansi, te sa puno oblaka.