Angel of Darkness (Serbian)

2. Deo- Misteriozni momak sa braon oci

Iskolačila sam oči u čudu i dah mi se zaustavio.

Judy: Št-šta si rekla?

Glas mi je zvučao tako tiho kao da nisam godinama pričala.

Rose: Judy, Mike je mrtav! Čuješ li me?!

Judy: Pa ka-kako? Š-š-šta se desilo?

Rose: Ne mogu da ti pričam preko telefona. Ispričaću ti sve u školi uživo.

Glas joj je podrhtavao kao i meni i celu rečenicu je jako brzo izgovorila kao da jako žuri negde.

Judy: Pa sačekaj! Ne prekidaj! Moram da znam št...

Čuo se zvuk prekidanja poziva. Pa šta mu se pobogu dogodilo? Ne mogu da čekam do škole u neizvesnosti. Gde Rose žuri? Zašto mi je prekinula? Imala sam toliko pitanja ali nisam imala odgovore na njih. Previše informacija u 30 sekundi. Ruke su mi i dalje podrhtavale i telefon je samo ispao iz njih. Ja sam ostala u istom položaju kao da je od mene ostala samo ljuštura. Nisam ni treptala, ni disala, samo sam gledala u prazno. Osetila sam kako počinje da mi se vrti u glavi i samo sam se srušila na krevet. Gledala sam u plafon i razmišljala o onome što sam upravo čula. Iako nisam volela Mike-a, nisam želela da umre. Nikome to nisam želela. Možda me jeste jako nervirao i možda, ma ne možda, sigurno je bio veliki kreten, ali nije zaslužio da umre. Onda sam se setila rečenice koju sam mu rekla u WC-u: Zašto jednostavno ne nestaneš? Jaoo, pa šta da radim? Šta ako sam ja kriva za njegovu smrt? Ma to je suludo. To je samo jedna obična rečenica, a nisam čak mislila ni ozbiljno. Ili možda jesam? U neku ruku želja mi se ispunila, ali to nisam zaista želela da mu se dogodi. I dalje sam gledala u plafon kao neki degenerik i odlučila sam da ustanem jer ne želim celo jutro da provedem razmišljajući u ovome. Iako je bilo rano, nisam mogla nikako da nastavim da spavam. Polako sam ustala uprkos činjenici da mi se celo telo treslo od šoka. Odgegala sam se u kupatilo na jedno opuštajuće tuširanje.

................

Trčala sam ka školi kako bih što pre videla Rose i kako bih konačno shvatila šta se ovde ustvari dešava. Ovoga puta sam polako prelazila ulicu kako ne bih ponovo došla u nepriliku kao prošli put. To je to! Škola je samo iza ugla! Kako sam skretala nisam gledala i samo sam udarila u nekoga. Ja sam se srušila na zemlju a ta osoba tj. on je ostao nepomičan, nije se ni milimetar pomerio. Pogledala sam gore susrećući se sa velikim braon očima koje su piljile u mene. Pružio mi je ruku kako bih ustala, a ja sam samo kao hipnotisana gledala u njega. Obrisala sam prljave farmerke i pokušala da se sagnem da uzmem torbu koja mi je ispala prilikom udarca ali me je njegova ruka zaustavila. Sageo se, dohvatio je i pružio mi je.

Judy: Hv- hvala ti.

Nije ništa rekao, samo je gledao u mene.

Judy: Žao mi je... Nisam želela da te udarim... Bilo je slučajno... Zaista žurim!

Kako mi ništa nije odgovarao, samo sam ga zaobišla i brzim koracima krenula ka školi. Na klupi u dvorištu škole sam ugledala Rose. Potrčala sam ka njoj.

Rose: Pa gde si ti do sada? Uskoro će da zvoni!

Judy: Žao mi je što kasnim. Desilo se nešto neočekivano. Ne želim sada da pričam o tome.

Nisam želela da joj kažem za ovo što mi se upravo dogodilo. To je bila obična sitnica.

Judy: Pričaj!!! Šta se dogodilo?

Rose: Polako, smiri se. Sedi.

Sela sam na klupu ne skidajući pogled sa nje.

Judy: Paaa...

To sam izgovorila tonom kao da očekujem odgovor.

Rose: Ni ja ne znam tačno šta se dogodilo. Mama mi je rekla da je imao saobraćajnu nesreću. Udario je autom o drvo.