Angel of Darkness (Serbian)

12 Deo - Gde je kad mi treba?

Nastao je totalni mrak i mašina se naglo zaustavila. Zayn me je uhvatio oko struka, a ja sam poskočila u mestu od brzine kojom smo se zaustavili.

Judy: Zayn! Šta se dešava?

Panika je zavladala mojim glasom. Kroz glavu mi je prošla scena iz ,,Poslednje ekskurzije" kako svi ginu na ringišpilu. Neće se valjda to i nama desiti? Ma neće... Valjda. Ostala sam ukočena a on me je čvršće stegao oko struka svojim snažnik rukama.

Zayn: Ne boj se! Verovatno je samo nestalo struje. Brzo će oni to popraviti.

Glas mu je zvučao mirno i opušteno. Da li je stvarno bio takav ili je to činio samo da bi mene smirio? To je sada najmanja briga. Prigrlila sam se uz njega i spustila glavuu na gnjegovo rame. Nadam se da će kvar biti uskoro otklonjen. Ne želim da provedem celu noć ovde, postaje hladno. Zaduvao je neki ledeni vetar koji je prolazio kroz kosti. U trenutku kao da je temperatura pala 20 stepeni. Tresla sam se od hladnće, ali Zayn se nije ni pomerio. Kako?? Pramen kose mi je prešao preko lica i dok sam pokušala da ga sklonim iz uveta, vetar mi je pomilovao lice. Ne bi tu bilo ništa čudno da nisam čula: Nećeš se izvući!

Trgla sam se i pomislila da mi se učinilo. Panika radi svoje.

Judy: Zayn?

Zayn: Da?

Judy: Jesi li i ti čuo to?

Zayn: Šta to?

Izgleda da nije. Naslonila sam glavu ponovo na njega. Ma sigurno mi se učinilo.

Judy: Ništa... ništa.

Ljudi koji su takođe bili na Tvisteru su vrištali, kao i ljudi koji su bili dole. Zašto je baš nama zapalo da se zaustavimo na samom vrhu? Znam da nema nikakve vajde od vrištanja, pa sam pokušala da budem pribrana. Zayn me je svo vreme trljao po ruci, kako bi sklonio nervozu iz mene, ali je ujedno i odavao koliko je on nervozan.

xxx: Smirite se narode! Nastao je samo maleni kvar! Radino na tome da ga što pre popravimo! Samo vas molim BEZ PANIKE!- čuo se glas čoveka koji je pričao na megafon.

Reci ti to ostalima... Naslonila sam se na šipku koja nas je držala bezbednima, ali se odjednom začulo krckanje i ona je u trenutku bila odvaljena. Počela sam da padam dole sa velike visine i dah mi se zaledio u ustima. To je to! To je moj kraj! Nikada nisam verovala da ću ovako završiti! Nisam mogla ni da vrisnem, samo sam ispustila jecaj. Ostalo je samo još da bolno padnem i da doktori odnesu moje telo, ali to se nije desilo. Nečija, tj. Zaynova ruka me je uhvatila i sprečila tu gadnu smrt.

Zayn: Imam te!

Govorio je to otežano, boreći se da me ne ispusti. Ja sam pogledala gore i videla blagu svetlost iz mesta na kom bi trebalo da bud njegova glava. Njega nisam mogla da vidim. Nisam imala pojma ni da li sam živa. Možda sam umrla i sada samo umišljam, mada kako ću umišljati ako sam mrtva. Ove gluposti koje su mi prolazile kroz glavu su mi davale do znanja da sam itekako živa. Jedina stvar koja me je održavala u životu bila je ta njegova divna, mekana i snažna ruka.

Judy: Z-z- Zayn...

Glas mi je bio tih i piskav poput nekog miša.

Zayn: Ne brini... Uffff... Izvući ću te ja goreee...

I pre nego šta sam mogla da shvatim šta mi se desilo, nasla sam se u njegovom zagrljaju. Sigurnost je preplavila moje telo i tako sam želela da ostanem do kraja života.

Zayn: Ti... ti... Ti ne znaš kako sam se uplašio!

Plačljiv glas sam osetila na uvetu, a ubrzo nakon toga i njegove suze na mom obrazu. On plače? Od te pomisli sam automatski i ja počela da plačem. Da je bio struje ljudi bi pomislila da smo ludi. Grlili smo se i plakali. Ne bi znali da mi je on upravo spasao život, po ko zna koji put, i da sam videla ceo svoj dosadašlji život pred očima... Sve se to desilo u sekundi.