Angel of Darkness (Serbian)

41 Deo- Sve isto

Zvono koje se upravo čulo nam je dalo do znanja da se završio i poslednji čas. Svi su polako ustali i počeli da pakuju stvari, uključujući i mene, ali Judy je i dalje zamišljeno sedela i i gledala ispred sebe. Izgleda da je bila samo fizički tu jer su joj misli odlutale ko zna gde. Stavio sam ruku na njeno rame tiho je dozivajući, a ona se blago trgla i vratila u stvarnost.

Zayn: Hej, gotovo je.

Duboko je udahnula, ustala i počela da stavlja stvari u torbu koja je bila nekako prevelika za ovolišno knjiga. Namestila je nestašni pramen kose iza uveta i blago zagrizla usnu ponovo razmišljajući o nečemu. Ja sam samo obukao jaknu koju sam prethodno skinuo jer je bilo previše vruće, stavio joj ruku preko ramena vraćajući je u stvarnost i gurajući iz ove puste prostorije. Odsutna je, negde izvan ove prostorije koju zaista želim što pre da napustim. Ne volim školu, ne zbog učenja, domaćeg i ostalih stvari zbog kojih je 90% učenika mrzi, već zbog prevelike gužve i svog ovog naroda koji mi nekako ide na živce, ne svi naravno.

Judy: Mogu li nešto da te zamolim?

Ovo njeno pitanje me je malo unervozilo. Pogledao sam je dok je njen pitomi, ali i nervozni pogled bio zaključan na mom licu. Nekako smo i previše opušteni u ovom trenutku iako imamo stotine problema iz sebe, kao i još više njih koji nam tek predstoje. Spustio sam ruku niz njenu plavu, svilenkastu kosu koja je sada pila puštena za razliku od ranije danas kada je bila svezana u neurednu punđu.

Zayn: Naravno.

Tiho sam joj rekao prelazeći pogledom kroz prazan hodnik dok su nam koraci odjekivali ovim ogromnim prostorom. Kako je moguće da se škola ovako brzo ispraznila?

Judy: Da li bi...

Prekinula je duboko udišući vazduh koji joj je pomagao da se smiri. Ovakvo ponašanje me dodatno unervozilo i prošlo mi je stotinu ideja šta bi to njeno pitanje moglo da bude. Prošla je prstima kroz kosu i nervozno me pogledala sa malenim smeškom na licu. Ovo me još više zabrinjava.

Judy: Ovaj... pa... Ne želim da budem sama kući, pa da li bi... mislim hteo da...

Zayn: ... da dođem kod tebe?

Nastavio sam njenu rečenicu lišavajući je dodatne nervoze koja se jasno videla na njenom licu. Klimnula je glavom ali to nije bila jedina stvar koju je htela da me pita.

Judy: Da ali... Mislila sam na više dana, pa da vidimo kako će to funkcionisati pa... možda... možda i...

Zauvek? Ta ideja mi se toliko dopadala da je to bilo neverovatno. Pokušavao sam da ostanem pribran spolja, a iznutra sam bukvalno skakao od sreće. Judy i ja, zajedno, uvek?

Zayn: Naravno!

Rekao sam to nekim čudnim glasom koji je bio proizvod uzbuđenja. Jeste da mi ta kuća baš i nije privlačna i da se unutra dogodilo mnogo loših stvari, ali sa njom bih bio i ispod mosta ako treba. Ona se nasmejala i odahnula oslobađajući se one nesnosne nervoze. Uopšte ne znam zašto se toliko prepada to da me pita. Nije valjda da se plaši da bude sama samnom?

Zayn: To me je podsetilo...

Pogled koji joj je bio prikovan niz ulicu kroz koju smo sada koračali je prebacila na moje oči dopuštajući mi da vidim tu divnu plavu boju koja je sada imala čudnu nijansu zbog uličnog osvetljenja. Očekivala je da nešto kažem, tj. pitam.

Zayn: Gde si bila sve ove dane? Mislim, dolazio sam kod tebe kući, ali je bila prazna.

Prošao sam rukom kroz kosu koja je nekako bila oštra i gruba, namestivši je kako mi odgovara. Ona me je prvo pogledala ozbiljno s obzirom da sam joj upravi rekao kako sam ko manijak dolazio svako veče tamo samo da bih je video, a onda se tiho nasmejala.