Tajna medaljona: Peti element//UREĐUJE SE//

11 part

"Mislim da je vreme da krenemo."-rekla sam

  Džo i ja smo sedeli na klupici u parku, zagrljeni.

"Ne, jos malo."-rekao je i jos jače me zagrlio

"Ne, oni sigurno sad brinu."-rekla sam i ustala sa klupe

  On je ustao tako smoreno, kao da nije želeo. Odlučili smo da im jos uvek ne kažemo nista za nas dvoje, barem još neko vreme.

  Celim putem smo se smejali i pričali. Bila sam mnogo srećna. A videlo se da je i on bio.
 
  Kada smo stigli blizu Monikine kuće, ona je istrčala i bacila mi se u zagrljaj.

"Mnogo sam brinula. Šta se desilo?"-pitala me je naposletku

"Ne brini sada sam dobro."

  Ušli smo u kuću. Tamo su već bili Kris, Misi, Danijel i Mia.

  Pogledala sam u Miu, imala je neku zabrinutu facu. Sada sam se setila da sam je videla u onoj zgradi.
  Pogledala sam je sa nekom nesigurnošću, naravno mozda to ona i nije bila. Ali šta ako jeste.

  Tamo sam videla istu plavu pravu kosu. Isti elegantni hod kao kod nje. Nismo se znale toliko dugo, ali taj hod mogu da prepoznam.

  Svi su me zagrlili i rekli da su se mnogo brinuli, pa čak i Mia.

  Nisam sigurna da li ona zna za sve ovo. Tako da nisam htela sve da ispričam. Preskočila sam deo sa zgradom i rekla sam da sam se izgubila u šumi. Zbog toga sam sad sva prljava i raščupana, a onda kada sam našla jedva put naletela sam na Džoa. Ne mogu da verujem kako za sekundu mogu da izmislim neku laž.

  Zatim sam ih sve redom pitala gde su bili i šta su radili. Svi su rekli da su me tražili i da su skoro i oni došli i čekali Džoa.

  Zatim sam pitala Miu šta je radila. Rekla je da je bila kući kod svog brata. Ne znam da li da joj verujem, ali i šta sam očekivala da će da kaže 'e ja sam bila u onoj zgradi, gde si ti zamalo bila silovana znas'. To sigurno neće reći.
 
  Kasnije sam otisla da se okupam i promenim odelo, nisam se osećala udobno u onoj haljini.

  Kada sam se vratila Mie nije bilo. Nisam želela da im kazem da sam je videla u onoj zgradi. Mnogo su joj verovali a i rekli bi da mi se samo učinilo.

  Ipak ću samo reći Moniki, ona nije baš gotivila Miu, i nije joj verovala.
 
  Zatim sam im ispričala šta se stvarno dogodilo. Bez onog dela kad me je Džo poljubio a i ja njega. Ispričala sam im da sam čula ispred vrata glasove od kojih je jedan glas bio Zedov. Nisu verovali da će toliko da dogura. Ajde što šalje svoje čuvare nego još i vrši kidnapovanja.
 
  Dogovorili smo se da sutradan odemu u tu zgradu kako bi izvideli situaciju.
 
  A zatim su svi otišli svojim kućama jer sam bila mnogo umorna. Imala sam pravu priliku da popričam sa Monikom.
 
  Otišla sam do njene sobe.

"Ej da li spavaš?"

"Sad ne."-rekla je polusanjivo

"Izvini što sam te probudila. Imam da ti nešto kažem. Nešto što nisam želela pred svima."
 
  Sada je već sedela na svom krvetu i slušala me je. Sela sam kod nje.

"Čekaj, sada me već malo plašiš."

"Slušaj, kada sam bila u onoj zgradi i dok sam bežala od čuvara, mislim da sam videla Miu kako slobodno šeta zgradom. Prvo sam pomislila da mi se učinilo, ali sada kada sam je videla, sto posto sam sigurna da je ona."

"Kako mozes biti sigurna?"

"Imala je isto odelo. Nije stigla ni da se presvuče. Verovatno je požurila ovamo kad je čula da sam pobegla. Danas je rekla kako je bila kod svog brata. Mogu da se kladim da nema brata. Verovatno je još jedna laž u nizu koju je do sada rekla."
 
  Monika me je slušala već uveliko ne trepnuvši.

"Ti misliš da je ona čuvar?"

"Ne, ne znam da li je čuvar. Da li zapravo i postoji ženski čuvar?"-pitala sam

"Ne znam, ne bi trebalo."

"Možda nije čuvar, već neki špijun koji ne zna u šta se uvukao."-rekla sam naposletku

"Ili zna. Ali ko bi normalan to uradio. Da se suprostavi onima sa moćima."-rekla je Monika

"Onaj ko je ucenjen."

"Misliš da je ucenjena?"

"Ne znam, to moramo da proverimo. Moramo biti na oprezu."
 
  Jedno vreme smo tako sedele na krevetu, razmišljale i ćutale.

"Jel mogu kod tebe da spavam večeras?"-pitala sam je

"Mozes."-rekla je i podigla prekrivac kako bi ja mogla da legnem pored nje

*U međuvremenu*

  Stajala sam ispred ogromnih belih vrata. Čekala sam da me primi.
 
  U jednom trenutku čula sam glasove iznutra.

"Šta? Pobegla je?"-rekao je prvi glas

  Izgleda da me je neko pretekao.

"Da. Nismo znali da može da se snalazi bez svojih moći."-rekao je drugi glas skroz uplašeno

"Da."-dodao je treći
 
  Odjednom čula su se dva vriska a zatim grobna tišina. Verovatno ih je ubio. Tada sam već imala na umu da se okrenem i odem ali odlučila sam da se suočim sa njim. I uopste nisam mislila na posledice.

  Pokucala sam na vrata. Ona su se sama otvorila. To je to sada nema povratka.
 
  Ušla sam unutra i poklonila mu se. Ne znam zašto sam to uradila.
 
  Čim ga pogledaš, njegova crvena kosa i oči iste boje teraju te da ga moliš za milost pa čak i kada to uopšte nije potrebno.

"Mia."-rekao je hrapavim i pomalo zlim glasom, a zatim me je pogledao
 
  Imala sam osecaj da mi se krv zaledila u žilama. Ali nisam smela da pokazujem slabost.

"Zed."- uzvratila sam i pogledala ga pravo u oči.

************************************
Da li možete pogoditi ko je na slici gore? Vote, com ako vam se svidi

J❤