Tajna medaljona: Peti element//UREĐUJE SE//

22 part

  Tada sam se okrenula ka Zedu. Ležao je nepomičan na putu. A zatim se malo pridigao, pogledao u mene, rekao svojim čuvarima da me ubiju i nestao. Kako kukavički od njega.

  Tada sam pogledala u čuvare. Reklo bi se da su se uplašili. Samo sam ispružila ruke i oni su nestali, ostavljajući za sobom jezive vriske i crvene praske.

  Izgleda mi da su se moje moći razvile. Želela sam jednog po jednog da ih sredim a ubila sam ih sve jednim potezom.

„Wow“-rekla sam i pogledala u svoje ruke koje su i dalje bile plave
'Kako ću pred njima ovako plava.'-pomislila sam 'Valjda ću da se vratim u normalu.'

  Međutim, sve dok je bilo punog meseca, bilo je i moje plave boje. To je trajalo dok nisam stigla kući i ušla na vrata. Tada već mesečine nije bilo i moja koža se vratila u normalu.

  Mislila sam da ću zateći lažnu Kay u kući i da će početi žešća rasprava oko toga koja je prava Kay, ali tamo je bila samo Mia.

„Gde su ostali?“-pitala sam je

„Kay. Jesi li to ti? Prava, naša Kay?“-pričala je dok je ustajala sa kauča

  Izgleda mi je da je devojka na kraju prolupala. A i mora pored nas.

„O čemu ti pričaš? Ooo da, lažna Kay. Jeste li je sredili?“

  Tada su se vrata otvorila. Čula sam samo glasne korake i nečije glasove.

„Nećemo je nikad pronaći.“-rekao je meni vrlo dobro poznat glas, Danijelov
„Šta ako je Zed stvarno ubio?“

„Ne. To nije istina. Kay?!“-rekao je Džo i potrčao je ka meni kada je ušao u dnevnu sobu

  Usne su nam se već spojile. Nedostajao mi je taj osećaj. A onda je naglo prestao.

„Čekaj. Jesi li ti prava Kay?“

„O ipak ste pobedili lažnu i znali da to nisam ja.“

„Kako da znamo da ovo nije još neko Zedovo maslo?“-rekao je Džo Majku

„Kako se ja zovem? Ešli možda?“

„Jel ovo neka šala? Ešli?“-rekla sam kroz smeh „Daj molim te.“

  Tada me je Džo napao vatrenom loptom. Teleportovala san se.

„Ej, zašto si to uradio?“

„Šta mislis, jel čuvari mogu da uzmu nečije sposobnosti?“-pitao je Džo Majka ponovo

„Čuvari?“-počela san da se derem na njih, umalo što nisam ubijena a oni mi još pored toga ne veruju „Čekajte to sam ja. Zed je pokušao da me ubije. Jedva sam uspela da se izvučem.“

„Dobro. Odgovori mi na jedno pitanje.“-rekao je Majk

„O čoveče, jel me zezaš?“

„Šta? Ne smeš?“

„Ajde, ali brzo. Moram posle da sažaljevam samu sebe.“

„To je ona.“-rekao je Majk

„Dobro jutro.“-rekla sam sarkastično

„Jesi li siguran.“-pitao je Džo

  Majk je samo klimnuo glavom.

„Dušo, znao sam da si to ti sve vreme.“-počeo je da me grli i ljubi

„Šta? Gađao si me vatrenom loptom.“-rekla sam besno, odgurnula ga i teleportovala sam se u našu sobu

  Pošto sam želela da budem sama, zaključala sam vrata.

  Pre nego što me je san savladao, čula sam samo nečije kucanje na vratima i jedno 'Pusti je. Imala je naporan dan'. Hvala Bogu da me je neko razumeo, mislim da je to bila Mia. Nedugo zatim san me je savladao.

  Budim se i ustajem iz kreveta. Svuda oko mene je bela magla. Ispred mene su se stvorile dve prilike skroz obučene u crno.

  Kada sam bolje pogledala bili su to jedan muškarac i žena u ranim četrdesetim godinama. Žena je imala crnu kosu koja joj je bila podignuta u urednu punđu i prodorne plave oči, muškarac je imao crnu kosu, kratko podšišanu bradu i isto plave oči.

  Nije mi dugo trebalo da shvatim da su to bili moji roditelji. Stavili su mi ruke na ramena. Mogla sam da ih osetim.

  Samo sam se blago nasmešila. I uhvatila ih za ruke.

„Nisi trebala da saznaš Kay.“-rekla je moja mama, a zatim to isto je rekao i tata

  Samo su ponavljali jedno isto.
„Nisi trebala da saznaš. Nisi trebala da saznaš.“

  Tada sam se malo uplašila. Dok su to ponavljali po stoti put sve više i više su se odaljavali. Htela sam da krenem za njima ali nisam mogla. Na nogama su mi se stvorili okovi koji su bili zakačeni za krevet.

  U tom trenutku ispred mene se stvorila jedna ogromna glava koja mi se smesila. Uvek bi mogla da prepoznam taj psihopatski smeh, te krvave oci i crvenu kosu. Samo se glasno nasmejao i krenuo je na mene. Stavila sam ruke ispred sebe kako bi se zaštitila, počela sam da vrištim a zatim sam videla samo mrak.

  Počela sam da plačem u snu. Brzo sam se podigla u sedeći položaj. Međutim, i dalje sam plakala. Tada se Džo probudio i zagrlio me je. Osećala sam se nekako bezbedno tada.

„Sve je u redu, bezbedna si sad. Samo si ružno sanjala.“

  Samo me je je još čvršće zagrlio. Nisam želela da me pusti, želela sam da ovaj zagrljaj traje večno. Ali to nije moguće. Kada sam se malo smirila uhvatio me je za glavu i poljubio me. Uzvratila sam mu.

„Čekaj. Kako si ti ušao?“-pitala sam ga

„Bolje da ne znaš.“-rekao je i pogledao je ka terasi

„Dobro neću da pitam više.“

  Ovog puta sam mu ležala na ramenima i grudima i tako zaspala. U početku nisam želela ali kada sam videla da je četiri ujutru odmah sam zaspala.