Tajna medaljona: Peti element//UREĐUJE SE//

18 part

Danas smo odlučili da ne idemo u šumu. Trebao nam je odmor posle svega. Sedeli smo kod Džoa kući.

"Jel imaš biblioteku u kući?"-pitala sam Džoa, u nadi da otkrijem nešto više

"Nemam."-rekao je

"A vi ostali?"
  Rekli su negativno.
 
  Po ceo dan smo se izležavali i gledali filmove. Poneki put odemo do grada i usput ubijemo po nekog čuvara nižeg ili srednjeg nivoa.

  To smo sve radili dok nije došao taj dan. Taj presudni dan kada ću otići kući i saznati istinu. Svi su se ponudili da pođu samnom. Naravno da sam prihvatila. Njihova podrška bi mi dobro došla.

"Jesi li spremna?"-upitala me je Monika

"Pa i ne baš. Ali moram da se suočim sa tim."

"Mi smo uvek tu."

"Hvala."
  Samo sam se blago nasmejala i zagrlila je.
  Tada je došao Džo.

"Idemo?"

"Uhh. Idemo."-teško sam udahnula
  Uhvatili smo se svi za ruke i ja sam nas teleportovala.
 
  Teleportovala sam se na sred dnevne sobe. Sa nekom izgubljenom facom. Želela sam da na najlakši i najbrži način saznam istinu, a to je bilo ništa drugo nego samopokazivanje. Moja majka koja je bila u trpezariji ispustila je času na pločice i onesvestila se.

  Brzo sam joj prišla. Pomogli su mi da je spustim na kauč u dnevnoj sobi. Nakon nekoliko minuta se osvestila.

"Mama."

"Kay. Šta se to desilo? Kako si..."

"Mama nemoj molim te. Samo želim da znam istinu. Nemoj ovo da mi činis još težim."

  Jedno vreme je gledala u mene a zatim u nih.

"Ako želis, možemo otići kod tebe u sobu."

"Da, molim te."-rekla je

"Da li možeš da hodaš?"-pitala sam je dok je ustajala

"Mogu."

  Stigli smo u sobu. Ja sam sela na krevet a i ona do mene.

"Ne znam odakle sada da počnem."

"Nemoj da žuris. Znaj da je ovo i meni teško koliko i tebi."

"Ovako...ja... nisam... tvoja mama Kay. Tvoja prava mama je poginula."

  U tom trenutku kao da su mi sve lađe potonule. Moja poslednja nada je iščezla. Nisam želela da pustim suze, želela sam da budem jaka. Ali nisam uspela, jedna suza se otrgla i počela je da klizi po mojim bledim obrazima.

  Ćutala je ona, ćutala sam ja. A zatim sam obrisala suzu.

"Ko je moja prava mama?"

"Tvoja majka je bila jedna veoma hrabra žena Kay."
  Stavila mi je ruku na rame.
"I neverovatno je koliko ti zapravo podsećaš na nju."
  Tada sam u uglu usana napravila mali smešak i ona je nastavila.
"Bila je moja najbolja drugarica. Zvala se Helena. I bila je vrač isto kao i ja. Zapravo bila je najbolji vrač."

"Ti? Ti imas moći?"
  Nisam mogla da verujem.

"Da. Imala ih je i tvoja majka."

"Ali šta se desilo što je umrla?"

"Nije umrla. Ubijena je."

"Kako?"

"Ispričaću ti celu priču. Tog dana, kada si napunila jednu godinu, bila je odlučujuća bitka da li će zlo pobediti ili neće."

"Zlo? Misliš Zed."

"Tako je. Tvoja majka je predvidela šta će biti. Zbog toga je došla kod mene. Želela je da ostaneš živa. Rekla mi je da ti nikada ne kažem istinu. Te večeri Zed im je napravio zasedu."

"Kome?"

"Tvojim roditeljima."

'Od silne zelje da saznam istinu o mami, skroz sam zaboravila na tatu.'

"Tvoja majka mu je pravila smetnje. Želeo je da je se reši, ali nešto nije znao. Nije znao da i tvoj otac ima moći. Međutim, ni to nije pomoglo. Ubio ih je."

  Počela sam da plačem.

"Ja sam tada već bila trudna po drugi put. Ali muža nisam imala."

"Kako to jel je umro još tada."

"Ne."

"Ko je bio tvoj muž?"
  Okrenula je pogled na drugu stranu i ustala sa kreveta. Samo je tesko uzdahnula.

"Zed."

"Molim?"
  Nisam mogla da verujem.

"Da. To sto si čula. Ali ja sam jos pre završila sa njim, pre nego što ti je ubio roditelje. Ali sam ostala u drugom stanju."

"Čekaj. Ako je Zed vrač i ti si vrač. To znači..."

"Da. Majk i Maks i oni su vračevi."

"Da li znaju?"

"Da."

"Zašto ja nista nisam znala?"

"Pa rekla sam ti."

"Ja ne mogu da verujem. Čekaj... jesi li skoro videla Zeda?"

"Ne."
  Pomerila je pogled u drugu stranu.

"Mama?!"

  Samo je tesko izdahnula.

"To je bilo onog dana kada smo dolazili. Rekla si da te je pecnula struja. To ti je Zed uradio."

  Samo je klimnula glavom.