Tajna medaljona: Peti element//UREĐUJE SE//

23 part

„Kay. Kada ćeš im reći?-upitao me je Majk

  Nikoga nije bilo kući. Zamolila sam ga da ostane sa mnom. U poslednje
vreme samo mi njegovo društvo prija. Izbegavam i Džoa i Moniku i sve ostale.

„Ne želim da im kažem. Plašim se.“

„Zašto je strašno biti Avatar? Zar nije super što si najjače biće?“

„Ja to ne želim.“

„Ali, ti jedina možeš poraziti Zeda.“

„Da, ali po kojoj ceni?“

„Kako to misliš?“

„Čekaj ti ne znaš?“

  Klimnuo je glavom i odgovorio negativno.

„Da bi se zauvek pobedilo zlo i spasio svet, Avatar mora da pogine.“

  Nije ništa progovarao, mislim da sam primetila da je odmah prebledeo u faci i gledao je u jednu tačku.

  Kada je malo došao sebi progovorio je.

„Kako da pogine?“

„Da pogine u isto vreme kad i zlo. A ja se toga plašim.“

  Nakon toga oboje smo ćutali i bili zadubljeni u svoje misli.

  Kada su se vratili iz šetnje, pošto su Maksu pokazivali grad, pokušali su da uspostave neku komunikaciju sa mnom. Ali ja im nisam dozvoljavala. Nisam želela da saznaju istinu. Sama pomisao na to me je plašila. Zato sam ih izbegavala, nisam želela ali sam morala.

  Teleportovala sam se u svoju sobu nakon što su pokušali da po stoti put saznaju nešto od mene.

  Pokušala sam da zaspim ali neka lomnjava u dnevnoj sobi me je sprečila.

  Šta bi to moglo da bude?Da li su dobro? Samo su jedna od pitanja koja su mi prolazila glavom u tom trenutku.

  Teleportovala sam se u dnevnoj, imala sam šta i da vidim. Sva je bila u lomu, staklo je bilo na sve strane, prozor je bio polomljen, police su pale, knjige nisu bile na svojim mestima, videla sam sve kako leže nepomični, skoro pa onesvešćeni. Nisam mogla da vidim Matea. Ali kada sam se približila polomljenom prozoru, videla sam ga kako leži sav posečen, međutim, koliko sam mogla da primetim, nije bilo strašnih posekotina.

  Ipak sam se zabrinula. A onda sam pogledala ka trpezariji.

  Tamo se nalazio neko. Bio mi je ledjima okrenut. Imao je crnu kožu kao noć, sa njegovih ruku kapljala je neka zelena tečnost, verovatno je to bila krv, iz nekoliko otvorenih rana.

  Tada se okrenuo. Nije imao oči, mesto na kome su trebale da budu bilo je prazno.

  Uplašila sam se. Da li je mogao da vidi? Mahnula sam mu da proverim a zatim je on i meni. Želela sam da se ispovraćam na mestu.

  Zar su toliko nisko pali da nas i u kući napadaju.

„Gde je Avatar?“-razdorao se kao da je neko gluv

„Samo što je otišao.“-rekla sam

  Koliko sam mogla da primetim poverovao mi je. Krenuo je ka vratima.

  Ali ja sam ga napala vodenim topom. Mlaz vode je krenuo na njega iz mojih ruku.

  Naravno nije mu ništa bilo. Verovatno je čuvar višeg nivoa. Samo me je pogledao iako nije imao oči. Ako može to da se nazove pogledom.

„Nemam ja vremena za tebe. Tražim Avatara.“

„Šta će ti?“

„Čuj šta će mi? Pa da ga ubijem normalno.“-rekao je kao da mi se ruga

'Kada smo se po prvi put sukobili sa čuvarom višeg nivoa, trebala nam je zajednička snaga. Ali pošto vidim da oni nisu u stanju da bilo šta urade moram sama. Može mi pomoći to što sam Avatar, moje sposobnosti su se sad razvile.'

„E pa našao si ga. Odnosno, našao si me.“

  Tada me je pogledao i počeo je da se smeje zapravo da plače od smeha.

  Pogledala sam ga sa podignutom obrvom.

„Šta je smešno?“

„Dobar ti je vic. Ja sam Avatar.“-počeo je da me imitira

  Cela sam kipila od besa. Čini mi se samo para na uši da mi nije pošla. Ispružila sam ruke i napravila ekspolziju i raznela mu levu ruku. Počeo je da vrišti. Tada sam dobila svu njegovu pažnju. Nije se više smejao. Ja sam.

  Napao me je vodenim topom. Iznenadila sam se. Odakle njemu vodene moći?

  Nije mi bilo ništa. Ovoga puta čak nisam ni pala. Samo sam stajala mirno.

„Pa ti i jesi Avatar.“

„Zar to nije očigledno?“-rekla sam i napala ga vatrenim kuglama

  Odakle mi? Ni sama nemam pojma.

  Ali kao da ih je upio kao neki sunđer. A zatim mi vratio isti taj udarac.

  Teleportovala sam se da mi ne bi izgoreo odeću. Nakon svega toga skoro ništa mi nije ostalo.

  Vratila sam se na isto mesto i napala ga tornadom koji je išao ka njemu noseći sa sobom razbijeno i oštro staklo.

  Na moje iznenadjenje, tornado je upio ali na staklo se posekao. Na mesta gde sam mu napravila rane potekla je isto zelena krv.

  Obrisao je rukom i olizao je. Mogla sam da povraćam na licu mesta, da sam samo gadljiva, ali nisam. Samo me je oštro pogledao.

  Napao me je istim potezom kojim sam ja njega napala. Nije mi ništa bilo. A zatim je onom jednom rukom uhvatio onesvešćenu Moniku.

„Puti je!“

„Mislim da neću. Predaj se ili ću da je ubijem.“

„Ja samo ne znam kako ti to planiraš da izvedeš jednom rukom.“

  Pogledao je u drugu ruku.

„A za nju ćeš tek posebno da mi platiš.“

  Nisam mogla više da ga slušam. Nisam znala kako da reagujem, a onda sam se setila.

  Teleportovala sam Moniku iza mene a zatim sam napravila neki štit koji se širio. Isti onaj sa kojim sam oduvala Zeda i njegove čuvare.

  Štit se širio sve do njega a zatim kada je stigao na jedan centimetar, raspukao se.

  Moj ćoravi čuvar je odleteo i probio je zid od kuhinje i izleteo je na ulicu, udarivši u jedna kola. Na svu sreću alarma nije bilo. Nadam se da je imao osiguranje od ćoravih čuvara.

  Tada sam odlučila da mu zadam konačan udarac. Napravila sam eksploziju a zatim je nestao uz crveni prasak.

  Osvrnula sam se oko sebe da proverim da li ima nekoga, ali kada sam shvatila da nije bilo nikoga, vratila sam se u kuću.

************************************
Uh evo i novog dela znam da malo kasni ali nisam imala vremena zbog škole jer sam druga smena. Nadam se da vam se sviđa
Vote,com

J❤