Tajna medaljona: Peti element//UREĐUJE SE//

24 part

  Vratila sam se u kuću, jedva sam na noge stajala, mislila sam da ću se onesvestiti svakog trena. Izgleda mi da sam izgubila dosta energije.

  Polako je počelo sve da mi se zamagljuje. Uhvatila sam se za glavu i naslonila na zid kako ne bi pala. Videla sam Džoa kako ustaje a zatim je sve bilo mračno, nisam videla ništa. Nedugo zatima sam prestala i da čujem, glasovi oko mene su nestali. Onesvestila sam se.

„Da li je ona dobro.“-rekao je jedan piskutavi glasi koji je pripadao Misi

„Spava već dva sata. Plašim se za nju.“-rekla je Monika jecavim glasom

  Iako nisam mogla da je vidim osetila sam da plače. Zar me živu oplakuju? Pa nisam umrla.

  Tada sam otvorila oči. Videla sam osam šarenih glava kako stoje oko mene. Ne bi se začudila ako bi otkrila da se sad nalazim u sanduku.

  Pre nego što sam uspela bilo šta da kažem osetila sam jak bol na potiljku. Zakukala sam i uhvatila se na mesto bola.

„Polako nemoj da se pomeraš, jako si udarila glavom kada si pala i onesvestila se.“-rekao je Džo

„Skolite se hoću da ustanem.“-rekla sam drsko

  Zašto sam to uradila i sama ne znam. U poslednje vreme se osećam kao da me je stvarno neko udario u potiljak, potpuno izgubljeno.

„Moraš da ležiš.“-rekao je Džo milim i nežnim glasom punim brige

„Ne, ne želim.“-razdrala sam se na njega ali nedugo zatim mi je bilo krivo i želela sam da se izvinim. Ali nisam

  Ustala sam i gurnula ih da prođem.

„Kay, pričaj sa nama biće ti lakše.“-rekla je Monika kada se smirila

  Okrenula sam se ka njoj, pogledala je a zatim se teleportovala.

  Našla sam se u, meni, vrlo dobro poznatoj prostoriji.

  U njoj sam provodila najsrećnije dane mog života, dok nisam saznala da sam Avatar. Želela sam da se vrate ti dani, dani kada mi svako jutro počinje sa osmehom a završava se isto tako. Dani kada sam bila srećna.

  U dnevnoj sobi bila je moja mama. Držala je neku knjigu i kao da je gledala slike.

„Kay, otkud ti ovde?“-rekla je i zatvorila, očigledno, album sa slikama

  Ništa nisam rekla, samo sam zaplakala i sela pored nje. Naslonila sam glavu na njena kolena a ona je počela da me miluje po kosi. To sam najviše volela kada sam bila mala. Njene pantalone su bile mokre od mojih suza.

„Mama, šta mi se to dešava?“-rekla sam jecajući

„Dušo, nisi spremna da prihvatiš istinu.“

„Ali ja ne želim da budem Avatar. Plašim se. Zašto se samo meni dešavaju takve stvari?“

„I ja se isto plašim. Bog za nas sve ima planove. Sve se dešava sa razlogom.“

  Tada sam primetila album sa slikama pored njene noge.

„Šta ti je to?“

„Slike kada si bila beba.“

„Mislim da mi taj album nisi nikad pokazivala.“

„Ne, to su tvoje slike sa tvojim roditeljima.“

„Hoćeš li da mi ih pokažeš?“

„Naravno.“

  Uspravila sam se i obrisala oči rukom.

„Gde je ovo?“-pitala sam je kada mi je pokazala jednu sliku „Ove kuće se ne sećam.“

„To je kuća tvojih roditelja.“

„Gde se nalazi?“

„U Monikinom gradu.“

„Da li mogu da je vidim?“

„Naravno mogu da te odvedem tamo ali malo kasnije.“

  Ceo dan sam provela sa njom. Uspela sam da barem na kratko zaboravim na sve i da razbistrim misli.

  Kao što je i obećala, mama mi je pokazala kuću mojih roditelja.

  Da bi skratile put, teleportovala sam nas. Teleportovala sam nas u kući da nas niko ne bi video.

  Bila je dosta stara. Nameštaj je bio prekriven belim čaršavima i svuda je bila prašina.

„Dođi pokazaću ti celu kuću.“

  Pratila sam je.

„Ovo je bila soba tvojih roditelja.“

  Soba je bila predivna, ako izostavimo debele slojeve prašine i buđ. 

  Bio je jedan veliki bračni krevet, kolevka od drveta, slika na zidu koja je bila malo iskrivljena. Na slici su bili jedna žena i muškarac, isti kao iz mog sna, i jedno dete. Nije mi dugo trebalo da shvatim da sam to ja sa mojim roditeljima. Izgledali su tako srećno i zaljubljeno. Pustila sam jednu suzu i shvatila da sam sama na ovom svetu.

„To je bio dan, pre nego što ih je Zed ubio.“-rekla je mama, pošto je primetila da gledam samo u tu sliku

  Ništa nisam rekla.

„Kay, ostaviće te samu da razgledaš. Da li možeš da me vratiš kući?“

  Ništa nisam rekla. Ispružila sam ruke i ona je nestala.

  Odlučila sam da ostanem još malo ovde i da pogledam celu kuću.

  Kada sam izašla iz sobe primetila sam stepenice koje vode ka gore.

  Kada sam stala na prvi stepenik, daska ispod mojih nogu je tako glasno zaškripili da sam se i ja uplašila. Stepenice su toliko bile stare da sam mislila da će svakog trenutka da se sruše.

  Osim nekoliko propadanja mojih nogu prošla sam nepovredjeno.

  Hodnik je bio toliko mračan, nisam mogla ništa da vidim. Prekidač za svetlo nisam mogla da nadjem tako da sam napravila plamen koji mi je osvetlio put.
 
  Kada sam malo bolje pogledala mogla sam da se zakucam u vrata koja su se nalazila ispred mene na samo jedan korak razdaljine.

  Kada sam se uhvatila za bravu neka sila me je odbacila unazad da sam udarila u zid.

  Uhvatila sam se za potiljak jer me je jako boleo. Osetila sam nešto pod prstima, kao neku tečnost. Vratila sam ruku da pogledam šta je to. Ali kao što sam i pretpostavila, to je bila krv.

'Krisova pomoć bi mi u ovom trenutku dobro došla.'

  Razmišljala sam jedno vreme da teleportujem Krisa ovamo da me isceli a onda da ga vratim, ali nisam želela da ga iskorišćavam. Ipak je to bila samo mala posekotina.

  Kroz telo su mi prolazili trnci. Sva sam se tresla od elektriciteta.

  Šta god da se nalazi tamo mama nije želela da bilo ko sazna.

  Stajala sam tako ispred vrata barem desetak minuta, ni ne pomišljajući da ih dodirnem.

  A onda sam se setila da pokušam da se teleportujem. I uspela sam. Našla sam se sa druge strane vrata.

  Naravno morala sam ponovo da napravim plamen jer je bio neverovatan mrak.

  Reklo bi se da je ovo tavan. I to ne običan tavan, nego tavan jednog vrača.