Tajna medaljona: Peti element//UREĐUJE SE//

17 part

Nisam imala snage za još jednu teleportaciju. Zbog toga smo sišli u trpezariju pokušavajući da ne budemo glasni, ali nismo uspeli.

"Kay?"
  Uplašila sam se i okrenula u tom pravcu.

"Mama? Šta ti radiš ovde?"
  Bravo Kay.

"Molim? Šta ti radiš ovde? Zdravo Monika dete."

"Dobar dan gospođo Džonatan."-rekla je Monika

"Ja i dalje čekam odgovor."

"A šta se tebi to desilo?"

"Ma nista strašno, malo me pecnula struja. Nego ne menjaj temu."

"Ovaj ja..."-nisam znala šta da kažem nisam imala hrabrosti da je bilo šta pitam da saznam istinu "Došla sam po neke stvari."

"Zar ti nije dovoljno ono odelo što si odnela?"

"Pa bilo mi je dovoljno do danas. Ostajem još sećaš se."

"A dobro. Morate da ostanete za ručak imate autobus tek u 5. U stvari kako ste vi došli?"

"Autobusom."-to sam rekla i počela sam da ih guram na sprat kod mene u sobu "Ostajemo na ručak ne brini."

"Izvinite, moja mama je mali davež."

"Još uvek ne znamo da li je to tvoja mama Kay."-rekla je Monika

"Kako to?"-pitala je Mia
  Ispričala sam joj.

"E pa i nama su roditelji umrli."-rekla je Mia

"Stvarno. Kada?"-upitala je Misi

"Kad smo bili jako mali."-ovoga puta odgovorio je Mateo koji do sada nije progovorio ni reč

"Slučajnost. A šta je Zed želeo od tebe?"-pitao ga je Džo

"Otkrio je da sam i ja Vrač kao i on. Mada ja u to i ne verujem."

"A šta ako jesi?"-pitala sam

"To je nemoguce. Nisam ja kao on."

"Ali postoje i dobri vračevi."-rekao je Džo "Moramo to da otkrijemo."

"Dobro."
 
  U tom trenutku je ušla moja majka na vrata, upašila sam se da nije nesto čula ali i u isto vreme i zaradovala što ću saznati istinu. Međutim, samo nas je pozvala na ručak.

  Kada smo sišli Majk i Maks su sedeli u kuhinju.
"Kay."-rekao je Majk "Otkud ti?"

"Došla za neke stvari."
  Mnogo mi je nedostajao. I on a i Maks.

"Pa kako ste došli. Sigurno ste puno putovali, daleko je to."

"Ma brzo smo stigli. Ucinilo mi se kao da je trajalo jednu sekundu."-rekao je Kris
  Mi smo se tada nasmejali.

"A ko su oni?"-pitao je

"A to su moji prijatelji. Ovo su Kris, Misi, Danijel, Mia, Moniku znas..."
  Tada me je prekinuo.

"Ćao Monika."

"Ćao."
  Mislim da se istopila tada.

"... Mateo i Džo."-nastavila sam "Ovo je moj stariji brat Majk. A onaj tamo što već jede, onaj prasac je Maks."-pokazala sam prstom ka njemu."Moj mlađi brat."

"Ćao svima."-rekao je Maks punim ustima

"Kultura Maks, kultura."
  Zatim sam sela za sto i oni samnom.

  Svideli su im se Maks i Majk. Nakon ručka smo pričali, smejali se i zezali. Kada je došlo vreme da krenemo jedva su nas pustili.
  Izašli smo na vrata i oni su nas ispratili. Kada smo dovoljno zamakli teleportovala sam nas do Džoove kuće.

"Prevrnuo mi se stomak."-rekao je Mateo koji je izgledao kao da će da povraća

"Ne brini, navićićeš se."-rekla sam i potapšala sam ga po ramenima

  Nisam želela da idem. Htela sam još malo da ostanem sa njima, da zagrlim mamu, da mi kaže da to nije ništa tačno, da ona jeste moja mama, ali sve sam više sumnjala u to. Ipak jedan deo mene se nadao.

  Izašla sam na terasu. Veče je bilo prijatno. Monika i Džo su odavno zaspali. Uzela sam knjigu koju sam ukrala iz Zedovog dvorca. Bio je pun mesec i zahvaljujući njemu sam mogla da čitam.

  Kada sam otvorila prvu stranu imala sam osećaj kao da sam uradila nešto loše, kao da krišom gledam nešto što je zabranjeno.

  Želela sam da otkrijem više o Avataru, o našoj jedinoj nadi da pobedimo Zeda. Međutim, našla sam samo ono što sam znala. Da Avatara nije moguće pronaći, da je zadnji Avatar otkriven pre sto godina, e ovo nisam znala. Da je on vrhovno i najjače biće, da upravlja sa četiri elementa... A onda sam pročitala jedan deo u kojem piše da se pravi izgled Avatara otkriva tek za vreme punog meseca.
'Koji li je pravi izgled Avatara.'-pomislila sam

  Tada me je jedna ruka uhvatila za rame. Vrusnula sam i uplašila se.

"Ej, polako. To sam ja, smiri se."-rekao je Džo
  Međutim, nenormalno brzo sam disala i nenormalno brzo mi je kucalo srce. Nisam mogla da se smirim narednih nekoliko sekundi.

"Šta to čitaš?"

"Ma ništa posebno."
  Zatvorila sam knjigu i prekrila naslov šakom.

"Što ne spavaš?"

"Ne mogu da spavam. Mislim na mamu. Idi ti spavaj sad ću ja još malo."

"Dobro."
  Poljubio me je u obraz, okrenuo se i otišao.

  Nakon toga sam nastavila sa čitanjem.
"Jedini način da se pobedi zlo jeste da Avatar da svoj život. A to znači da mora poginuti u isto vreme kao i zlo..."
'U ovom slucaju Zed.'-pomislila sam
"...koje vlada."
"Sada shvatam, zato se Avatar i ne pojavljuje, zašto bi dao svoj život za ovakav svet. Pitam se šta je bilo sa poslednje otkrivenim Avatarom?"-rekla sam malo tiše da ih ne bi probudila
'Pa super počela sam da pričam sama sa sobom.'-pomislila sam

  Zatim sam uzela da tražim po knjizi o poslednje otkrivenom Avataru.
'Evo ga.'
"O poslednjem Avataru se ne zna mnogo. Zvao se Džek Vilson i živeo je pre sto godina. On je dao svoj život ali zlo je ipak nekako preživelo."
'Šta? Samo to? Da li piše nešto više o tom 'zlu'. Nije zlo nego Zed, mada to je jedno isto valjda.'

  Nakon nekoliko uzaludnih pokušaja ništa nisam pronašla. Tada me je umor savladao, ostavila sam knjigu u ormaru u mom odelu i vratila sam se u krevet. Čim sam spustila glavu na jastuk, odmah sam zaspala.
 
************************************

Evo novog dela. Danas je tačno mesec dana kako pišem ovu priču. Hvala puno svima koji čitaju, votuju i komentarišu puno mi znači. Kada sam izbacila prvo poglavlje nisam ni sanjala da ću imati skoro 1K pregleda i da ću se naći na #2.

Najviše želim da se zahvalim drugarici koja me je naterala da pišem i objavljujem marii167 😘

J❤