Tajna medaljona: Peti element//UREĐUJE SE//

12 part

"Šta želis? Zašto si došla?"-pitao me je njegovim mracnim glasom

"Ja sam svoj deo dogovora ispunila, sad je vreme da ti svoj deo ispuniš."-rekla sam puna samopouzdanja, ni sama ne znam odakle mi

"Kakav dogovor?"

"Dao si mi reč moraš da ispuniš svoje obećanje. Uhvatio si Kaily, nisam ja kriva što su tvoji čuvari nesposobni da zadrže jednu sedamnaestogodišnjakinju i to bez moći. Priključila sam se njihovoj družini, veruju mi u potpunosti. Sad ti oslobodi Matea."-već sam počela da vičem na njega

"Ej."-uzvratio mi je još jačim i prodornijim glasom "Ti nemaš nikakva prava da mi se suprostavljaš. Čak nemaš ni moći. Niti da tražiš bilo šta od mene."

  Od straha sam se vratila unazad.

Bio je u pravu, nisam imala nikakve moći da mu se suprostavim. Samo sam želela slobodu i za mene i za Matea.

"Obećao si."-nisam popustala "Dao si svoju reč. Nisam ja kriva što je pobegla."

"Da u pravu si dao sam reč. Ali ti si trebala da mi kazeš da zna da se snalazi bez moći."-sada je opet povisio ton

"Nisam ni ja znala. Ne vode me na svoje vežbe. Zato pusti mi Matea."

"Pa... ne. Mislim da neću."-malo je zastao
  Iznenadila sam se.

"Kako... obećao si."-malo je falilo da zaplačem

"Za njega imam druge planove. Otkrio sam da poseduje nešto."

"Šta?"

"Mnogo si radoznala."-nasmejao se

  Želela sam da ga udarim, da mu uradim bilo šta što bi ga povredilo. Ali šta bi posle bilo sa mnom.

"Imam prava da znam."

"Ne, nemaš."

  Zatim je još nešto rekao, nisam ga razumela. Neki gas crvene boje je počeo da se širi oko mene. Samo sam zatvorila oči i našla se u mojoj sobi. Počela sam da vrištim od muke.

'Moram da im kažem. Ko zna šta će da mu uradi? Neću na to ni da pomišljam. Moraju da mi pomognu da ga spasim.'

KAY P.O.V.

"Aaaaa."-počela sam da zevam
 
  Monika je verovatno ustala.

Pogledala sam u telefon. Imala sam poruku od Džoa.

'Dobro jutro.'-pročitala sam je u sebi

  Odgovorila sam mu a zatim sam otišla u kupatilo. Nakon petnaest minuta provedenih u kupatilu otišla sam u trpezariju. Tamo su me uveliko čekale palačinke, kao i svakog jutra.

"Dobro jutro."-rekla sam Moniki

"Dobro jutro."-odgovorila mi je

"Jel idemo danas u zgradu?"

"Idemo, ali ne znam zašto? Šta misliš da ćes tamo da nađes? Čuvari su sigurno otišli kada si pobegla."

"Mozda si u pravu, ali ipak da proverimo."

'Da li da joj kažem za mene i Džoa? Što da ne ipak mi je najbolja drugarica.'

"Šta te muči?"-pitala me je
  Verovatno je osetila.

"Ne, zapravo ne muči me nista. Želim nešto da ti kažem."

"Osećam da je nešto loše."

"Ej, ja ne znam šta će ti ta sposobnost kad ne znaš da je koristiš?"

"U poslednje vreme u mom zivotu samo se dešavaju loše stvari."

"E pa ovo nije loša vest. Slusaj me sad, ovo što ću da ti kažem, ne smeš nikome reći."