Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

«prolog»

28. maj, Seul, Koreja

Jarko Sunce nalazilo se na sredini nebeskog svoda. Kao u inat smeđokosom mladiću, pržilo je. Mladić je umorno hodao trotoarom, međutim, bio je zadovoljan zbog hlada koji su stvarale krošnje drveća posađenog u linijskom redu.

Još jedan naporan dan. Nije mogao da dočeka da stigne kući. Leto je konačno tu, iza ugla. Još par dana i biće oslobođen silnih knjiga i učenja.

Toliko je sporo hodao, zanešen sopstvenim mislima, da nije ni primetio da Sunce više nije na vrhuncu svoje moći. Polako je počelo da se spušta time šarajući nebo prelepim bojama. Stalno kada bi se vraćao kući, smeđokosi bi prolazio pored napuštenog mosta. Ovog puta taj most nije bio napušten.

Ugledao je mladića bledo roze kose koji je sedeo na samoj ivici te nestabilne građevine gledajući dole.

Videvši ga takvog, drugom su razne stvari padale na pamet i odlučio je da što pre reaguje.

"Stani!", povikao je ispustivši knjige na trotoar.

"Nemoj to da uradiš, molim te!", nastavio je polako se približavajući mladiću bledo roze kose.

Ovaj je okrenuo glavu shvativši da su one rečenice bile namenjene njemu. Zbunjeno je gledao u nepoznatu figuru koja mu se polako približavala.

"Nemoj da skočiš, ima toliko ljudi koji te vole", nastavio je smeđokosi sada se nalazeći na oko pola metra od mosta na čijoj je ivici, još uvek, sedeo drugi.

"Ali, nisam ni planirao da skočim", obratio mu se, ponovo skrenuvši pogled.

Stariji je osetio određenu dozu stida, poželeo je da ga zemlja proguta. Smišljao je šta da sada odgovori kako bi samog sebe spasio iz neprijatne situacije. Par trenutaka ga je nemo gledao.

"Pa zašto onda sediš tu? Ljudi mogu da pomisle svašta! Strašno!", rekao je stavivši ruke na bokove i namrštivši se.

Mladić roze kose ga je ponovo pogledao. Okrenuo se skočivši na tlo, odmah pored drugog.

"Tvoje knjige. Vetar ih raznosi, nespretnjakoviću", rekao je kroz osmeh koji je pravio neodoljive rupice na njegovim obrazima.

"O, ne! Neće mi vetar sjebati kraj ovog semestra!", povikao je smeđokosi potrčavši nazad po knjige.

Jurio je papire po ulici i trotoaru. Mlađi ga je još par sekundi posmatrao sa rukama u džepovima.

"Daj da ti pomognem", rekao je duboko uzdahnuvši.

Izvadio je ruke iz džepova i potrčao ka starijem mladiću koji se uveliko trudio da uhvati svaki odbegli papir. Vetar, kao njemu u inat, počeo je da duva još jače.

"Ma daj!", nervozno je povikao lupivši nogom o tlo.

Mlađi se nasmejao uhvativši poslednja dva papira koja su zamalo završila ispod onog mosta. Zadovoljno ih je pružio drugom.

"Znači, ti si student, ha?", pitao je onog momenta kada je smeđokosi mladić uzeo papire i počeo da ih slaže.

"Da, a ti nisi?", rekao je neodvajajući pogled sa papira.

Uredno ih je slagao, baš onako kako su i bili složeni pre nego što se vetar umešao i poigrao se s njima.

"Ne, ja sam natprosečno pametan, tako da sam sa učenjem završio ranije", ponosno je rekao drugi.

Smeđokosi je frknuo.

"Ma kako da ne...", promumlao je sebi u bradu uzimajući preostale knjige sa ulice.

"Ja sam Namjoon", progovorio je mladić bledo roze kose pokušavajući da promeni temu.

Drugi je podigao pogled.

"Ja sam Jin...", rekao je susrevši se sa pogledom drugog.

Namjoon se nasmejao, a one rupice su se istog trenutka pojavile. Stariji je par momenata gledao u njega, a potom trepnuo par puta i blago odmahnuo glavom.

"Drago mi je da smo se upoznali. Nisam te ranije viđao", nastavio je Jin.

"Jedino su letnje večeri te koje provodim ovde", odgovorio je Namjoon zadovoljno pogledavši u pravcu mosta.

Nebo je sada izgledalo kao platno posuto nijansama plave, ljubičaste i roze boje, koje su se mešale stvarajući umetnost. Ono mu je privuklo pažnju i izmamilo dobro poznati osmeh na njegovom licu.

"Razumljivo", rekao je Jin trgavši drugog iz razmišljanja.

"Živiš u blizini?", nastavio je onog momenta kada je dobio Namjoonovu pažnju.

"Vidiš one zgrade tamo? Nije daleko", odgovorio je mlađi prstom pokazavši na suprotnu stranu.

Shvativši da njihovi domovi nisu u istom pravcu, Jin je osetio blago razočarenje. Ovaj nepoznati mladić mu je izgledao prijatno i želeo je da sa njim ostane u kontaktu.

"Da... Nije daleko", potvrdio je Jin, "Živim na suprotnoj strani, tako da...", nastavio je.

"Nije bitno. Srešćemo se još", brzinski je odgovorio Namjoon izazvaši blagi osmeh na licu drugog.

"Nadam se. Mislim da bi trebalo da krenem. Videćemo se", rekao je Jin mahnuvši mu i potrčavši napred.

Mlađi je osetio nešto što mu je golicalo unutrašnjost stomaka i pravilo glupavi smešak na licu. Okrenuvši se, ugledao je komad papira koji je, zaglavljen među rešetkama mosta, lepršao. Laganim koracima je prišao uzevši ga i pročitavši ono što je na njemu ispisano.

"Nacionalne i multinacionalne korporacije... Upravljanje preduzećem...", namršteno je gledao u papir.

"Znači, ekonomija?", tiho je rekao polako hodajući ka svojoj kući.

Prelepi rukopis ga je očarao. A ime na kraju ispisanog teksta, verovatno još više. Kim Seokjin.

[A/N:

Evo mene sa novom pričom, zdravo!

Kliše, nije li? Samo, setite se mog poslednjeg klišea i sve će vam biti jasno.

Imam puno nade za ovu celu stvar i nadam se da će vam se dopasti ❤