Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[14]

13. jul, Seul, Koreja

"Šta je ovo?", izgovorio je smeđokosi mladić uzevši fotografiju sa police u ruke, te pogledavši u drugog.

Namjoon ga je pogledao preko ramena, blago se nasmejavši.

"Uramljena fotografija", odgovorio je zadržavši osmeh.

Jin je coknuo zakolutavši očima.

"To vidim, filozofe. Ali mislim da mi ovo dvoje nisu poznati", rekao je pokazujući na nepoznatog mladića i nepoznatu devojku, "Doduše, nisam siguran da poznajem i ovog ovde", dodao je pokazujući na Namjoona koji se takođe nalazio na slici.

Rozokosi mladić mu je prišao nasmejavši se i uputivši mu nežan pogled.

"Ma nemoj", izustio je Namjoon približivši mu se još koji centimetar.

"Reci mi ko su ovo dvoje", rekao je Jin uporno ignorišući blizinu drugog koji je samo želeo zagrljaj.

Blago je gurao starijeg uhvativši ga za slobodnu ruku i naslonivši glavu na njegovo rame.

"Zagrli me...", izustio je nasmejavši se onako kako je samo on umeo.

Smeđokosi Jin je uzdahnuo u znak predaje. Bio je i te kako slab na Namjoonov osmeh; zapravo, bio je slab na Namjoona. Slobodnom rukom ga je zagrlio privukavši ga sebi.

"Sada mi kaži ko su", nastavio je Jin.

"Lu i Hana. Ono dvoje o kojima sam ti, u stvari, govorio. Ta slika je stara par godina", odgovorio je Namjoon osećajući nostalgiju koja je okupirala njegov um.

"Znači, to je ona?"

"Da..."

Međusobno su se pogledali, ali prvi koji je pomerio pogled bio je Jin, odšetavši do police i vrativši fotografiju na mesto. Osetio je nešto što mu je govorilo da se Namjoon još uvek nije pomirio sa pojedinim činjenicama i to se manifestovalo kroz blage, skoro neprimetne, ali za njega užasne, bolove u srcu.

"Oni sada nisu bitni", izustio je Namjoon nakon kraće pauze, prišavši Jinu s leđa i tako ga zagrlivši.

Stariji nije rekao ništa; na par trenutaka je zatvorio oči osećajući kako ga drugi grli sve jače. Ubrzo se okrenuo susrevši se oči u oči sa rozokosim mladićem.

"Nemoj mi reći da te je ta slika rastužila", rekao je Namjoon uputivši Jinu tužan izraz lica.

"Nije. Zašto bi?", drugi je lagao.

Namjoon je blago odmahnuo glavom slegnuvši ramenima i ostavivši sićušan poljubac na njegovom obrazu.

***

Sedeli su u tišini nalazeći se na obližnjoj plaži, nedaleko od čuvenog mosta kojeg su mogli nazvati njihovim. Jednostavno su ćutali kao pre, bez ikakve neprijatnosti i tenzije u vazduhu. Ipak, Jinove misli nisu bile ni upola mirne kao što je njegov izraz lica bio; nešto ga je mučilo, onako sporo i bolno. I bez obzira na to, još uvek je ćutao trudeći se da zavoli ovaj zlatni momenat sa voljenim mladićem pored sebe.

"Joonie?!", začuo se glas zbog kojeg su obojica mladića svoje glave okrenuli u pravcu njegovog izvora.

Namjoon je blago otvorenih usta gledao u figuru koja je trčala ka njemu, a potom se nasmejao ustavši sa peska i stresavši isti sa svoje odeće.

"Hana!", povikao je i nakon par trenutaka se našao u zagrljaju dobro poznate plavokose devojke.

Hana. To ime Jinu je bilo veoma poznato, a sada se i setio odakle. To je bila ona devojka sa slike. Ona zbog koje je Namjoon patio; da, ona. Još uvek ga nije puštala iz svog zagrljaja, dok je smeđokosi ćutke posmatrao trudeći se da ne pokazuje nijednu jedinu emociju.

"Odkud ti ovde?", upitao je Namjoon prekidajući kratku tišinu koja je, za smeđokosog, bila i više no neprijatna.

"Ostatak leta ću provesti ovde. Došla sam sa roditeljima. Znaš onaj bar koji je pripadao mom ocu? Ponovo će ga otvoriti dok smo ovde!", devojka je veselo odgovarala gledajući rozokosog mladića u oči.

"Nimalo se nisi promenio, Joonie", dodala je šapatom, stavivši ruku na njegov obraz.

Namjoon je počeo da oseća tenziju u vazduhu, te se polako pomerio od devojke pogledavši u Jina koji je još uvek sedeo na pesku.

"Hana, ovo je Jin", izgovorio je predstavivši smeđokosog.

Jin. Samo Jin?

Stariji je polako ustao još uvek pokušavajući da izgleda ljubazno, a ponovo nekako uzdržano. Pružio je ruku pomenutoj devojci i blago se nasmejao.

"Drago mi je. Joon mi je pričao o tebi", izgovorio je rukujući se sa Hanom.

"Zaista? To je divno", odgovorila je Hana pogledavši u rozokosog mladića.

Na kratko je ponovo zavladala tišina koja je čitavu ovu situaciju činila neverovatno i nepodnošljivo neprijatnom, ružnom. Blagi povetarac kao da je napravio haos od Jinovih misli, stvarajući peščanu oluju u njegovom umu. Šta se dešava?

"Bilo mi je drago što sam te videla. Videćemo se još, pa imamo skoro celo leto!", izustila je Hana obrativši se Namjoonu.

On je samo blago klimnuo glavom nakon toga, neočekivano, zaradivši još jedan zagrljaj od te dobro poznate devojke. Nasmejala se mahnuvši mladićima, a potom se laganim koracima uputila niz plažu, nastavivši svojim putem.

Smeđokosi Jin progutao je knedlu. Sve je izgledalo tako bez veze, nije imao šta da kaže. Drugi mu je uputio zabrinuti izraz lica prišavši mu.

"Jesi li... dobro?", izustio je uhvativši ga za ruku i pogledavši ga u oči.

Stariji se blago nasmejao klimnuvši glavom, te se ponovo spustivši na pesak, pogled uperivši u bistro more ispred sebe.

Namjoon je ćutke uradio isto, shvativši da bilo kakav razgovor sada nije poželjan. Bio je svestan onoga što drugi oseća.

I ponovo su ćutali, ali ne kao pre. Sada su ćutali, onako, mučno, puštajući staru dobru neprijatnu tišinu da im ponovo pravi društvo.

[A/N:

Nemate pojma šta sam sve smislila za ovu priču :')