Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[20]

3. avgust, Seul, Koreja

Događaj koji je poljuljao sve što su ikada osećali i imali, smeđokosom mladiću nije izlazio iz glave.

Činjenice da se Namjoon probudio, da je metak izvađen, da je rana sanirana nisu činile da ga osećaj krivice napusti. Hururg je rekao kako su imali sreće što nije upucan malo niže, inače bi to imalo dosta posledica. Ništa od toga nije moglo utešiti Jina.

Ćutke je sedeo u bolničkoj sobi, premotavajući film od prethodne večeri koja će mu zauvek biti urezana u pamet.

"Jine?", izustio je Namjoon odlučivši da popravi neprijatnu atmosferu.

Stariji ga je pogledao, otkrivajući mu svoje crvene i natečene oči; nimalo nije spavao, a suze su vrlo često same klizile niz njegove obraze.

"Molim te, otvori prozor, a onda sedi ovde pored mene jer postoji nešto što želim da ti kažem", nastavio je mladić izbledele kose, posmatrajući kako drugi ustaje, te otvara prozor puštajući jutarnje Sunce u zamračenu i zagušljivu prostoriju.

Ubrzo nakon toga našao se na Namjoonovom krevetu. Bacio je pogled na njegov torzo koji je bio u zavojima; grudi, desno rame i polovina ruke takođe. Zavoj je morao čvrsto držati povređeni deo tela, te je zbog toga bio tako namešten. Sam taj prizor ga je boleo.

"Kako se osećaš?", konačno je progovorio, njegov glas bio je drhtav i nesiguran.

Namjoon se blago nasmejao pogledavši ga.

"Dobro sam. Moglo je biti mnogo gore, zar ne?", odgovorio je kroz smeh, uozbiljivši se kada je primetio da se Jinov izraz lica nimalo nije promenio.

"Šta ti je?", nastavio je Namjoon, blago se uzdigavši iz ležećeg položaja.

Jin je uzdahnuo oborivši pogled.

"Krivica", odgovorio je tiho, zaradivši namršteni izraz lica od mlađeg.

Krivica ga i jeste najviše mučila. Izjedala ga je iznutra, ne dajući mu ni sekundu mira, te je počinjao imati osećaj da je, zapravo, kriv i da nije trebao reagovati onako. Izgledalo mu je kao da je srušio sve Namjoonove snove.

"Prestani. Ako te ja ne krivim, zašto bi ti samog sebe krivio? Jednostavno se desilo i ne možeš vratiti vreme, Jine", izustio je Namjoon slegnuvši ramenima, te osetivši bol i prisetivši se da njegova ramena moraju mirovati.

Stavio je ruku na bolno mesto, a onda ponovo pogledao u smeđokosog mladića pored sebe.

"Jesi u pravu, ali taj osećaj jači je od mene", rekao je Jin tužno.

"Kada izađem odavde, ovo ćemo zaboraviti i nastavićemo onamo gde smo stali. Želim da ti ovo leto bude posebno i to to znaš. Zanemarićemo sve loše stvari koje su se dogodile, a ostatak zajedničkog vremena provešćemo najbolje što možemo", rekao je Namjoon samouvereno, uporno ignorišući bol koja ga je iznutra slamala.

"U redu, filozofe. Samo da tebi bude dobro", odgovorio je stariji kroz blagi osmeh, uhvativši drugog za ruku, te je stisnuvši.

Istinski se nadao da će sve biti u redu; kako do njegovog odlaska, tako i nakon toga.

"Šta je sa... Luom?", pitao je Namjoon ponovo pogledavši u mladića pored sebe.

"Nadam se da je uhapšen. To je ono što zaslužuje", odgovorio je Jin ljutito, "A Hana je htela da te vidi."

Izraz lica mlađeg se promenio.

"I?"

"I nisam joj dopustio. Ovo je, koliko Luova, toliko i njena krivica, Joon. Ti to vrlo dobro znaš."

Namjoon je klimnuo glavom pogledavši ka otvorenom prozoru. Jutro je izgledalo predivno, međutim, iz bolničke sobe bilo je čak i veoma mučno gledati taj prizor. Nije mogao da dočeka trenutak kada će njegove noge kročiti napolje i napustiti ovo, njemu izuzetno, jezivo mesto.

***

7. avgust, Seul, Koreja

Udubio se u čitanje, ne primećujući apsolutno ništa oko sebe. Njegove tamne oči prelazile su po papiru, neprestano idući levo-desno. Umalo je zaboravio da nije kod kuće.

Nalazio se u Namjoonovom apartmanu; odlučio je da će par dana biti tu, kako bi mogao da drugome u svakom trenutku bude pri ruci. A i, još uvek, krivica mu nije davala mira.

Podigao je pogled sa knjige onog trenutka kada je začuo korake. Videvši Namjoona na vratima, istog momenta je ustao, približavajući mu se brzim koracima, sa namerom da mu pomogne da dođe do troseda.

"U redu je, pa nisam iz rata izašao", izustio je Namjoon osetivši dugačke prste smeđokosog na svom struku koji su ga čvrsto držali, dok je drugom rukom držao njegovu.

"Tvoja povreda ne misli tako", rekao je Jin spazivši dobro poznati osmeh na licu mlađeg.

Konačno došavši do troseda u dnevnoj sobi, Namjoon je seo naslonivši se, te duboko uzdahnuvši.

"Je l' sve u redu?", rekao je Jin milo ga pogledavši.

"Da, naravno-"

"Da li ti je potrebno nešto? Je l' te još uvek boli? Mislim da bi trebalo da sutra odemo na kontrolu i-"

"Ućuti", prekinuo ga je Namjoon kroz smeh.

Smeđokosi ga je par trenutaka ćutke gledao, a potom se namrštio.

"Brinem!", rekao je dramatično, rukama prekrivši lice.

"Ne treba", odgovorio je Namjoon povukavši ga prema sebi, tako da su jedan drugog gledali u oči.

Približio ga je sebi još koji milimetar, a potom nežno poljubio, osetivši da usne drugog formiraju osmeh.

"Vidim za ovo si sposoban", prošaputao je Jin stavivši ruku na njegovu butinu.

"A da ti pokažem za šta sam još sposoban? Svideće ti se...", odgovorio je Namjoon ugrizavši se za donju usnu, pogledom probadajući starijeg.

Jin nije stigao da išta odgovori, našao se u krilu rozokosog, dok se njihove usne nisu odvajale ni na trenutak.

"Po- pokaži... mi...", izgovorio je, ispustivši tihi uzdah, a potom osetivši usne na svom vratu.

Bol koju je osećao mlađi je stavio po strani, trudeći se da učini da se Jin oseća što bolje može.

Kroz otvoren prozor mogao se videti tmuran prizor i sitne kapi tople letnje kiše, koje su ovaj njihov momenat činile samo savršenijim i lepšim.

[A/N:

Konačno da napišem novi deo heh. Tho, šta je ovaj kraj nmg?

Greške ispravljam kasnije, ajde ćao.