Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[11]

3. jul, Seul, Koreja

"Zašto si se uopšte vezao za njega?", izustio je plavokosi mladić konačno pogledavši u onog preko puta sebe.

Drugi je duboko uzdahnuo rukama pridržavajući glavu. Nešto u grudima ga je stezalo; nešto neobjašnjivo.

"Jednostavno... Ne znam. Desilo se", odgovorio je nakon kraće pauze.

"Patetičan si."

Podigao je glavu pogledavši u plavokosog.

"Ovo mi ne pomaže, nemoj tako. Shvatićeš kada budeš osećao ono što ja osećam. Onda ćeš ti biti patetičan", rekao je naglašavajući reč 'patetičan'.

Plavokosi se nasmejao.

"Joon, znaš da to nije moguće", rekao je trudeći se da zvuči ubedljivo.

Namjoon je ponovo duboko uzdahnuo znajući da niko na ovom svetu, pa čak ni Yoongi, ne može u potpunosti imati srce hladnije od leda i trvđe od kamena. Bio je siguran u to, smatrajući da se u svakome krije bar trunka ljubavi.

"A zašto si se ti vezao za njega?", upitao je rozokosi mladić, pre toga dobro smislivši šta da kaže.

Yoongi se zagrcnuo zbunivši se. Drugi je dobro znao koje pitanje treba postaviti u kakvoj situaciji, te se na licu starijeg pojavio blagi osmeh koji se, možda, i ne može nazvati osmehom.

"O kome govoriš?", upitao je kao kakvo nevinašce, praveći se da ne zna o čemu je reč, te imajući nameru da promeni temu.

Taj plavokosi mladić, Yoongi, nije bio jedan od onih koji bi olako govorili o sebi i stvarima koje mu se u životu dešavaju; to jednostavno nije bio on. Razgovori o ljubavi činili su ga nervoznim, pa čak i nesigurnim. Ali koliko god hladno izgledao, ljubav mu je bila najpotrebnija i sebi je to priznao odavno. Samo, teško je priznati nekom drugom...

"Eh, vrlo dobro znaš o kome! Ne poznajem tog momka, ali čini te srećnim, nije li tako?", rekao je Namjoon dok je osmeh na njegovom licu rastao, te stvarao one rupice u obrazima.

Drugi je skrenuo pogled.

"Mrzeću te do kraja života i to je činjenica...", promumlao je neželeći da neke slatke reči o njemu izađu iz njegovih usta.

"... Ako ti objasnim najšture što mogu, hoćeš li me ostaviti na miru?", nastavio je pomirivši se sa činjenicom da tako mora biti.

Namjoon je zadovoljno klimnuo glavom znatiželjno gledajući u onog ispred sebe. Kada već nije imao sreće u ljubavi, može da sluša o tuđoj sreći.

"Jednostavno me čini srećnim, u redu? I osećam se lepo u njegovom društvu, prijatno. Volim da ga gledam i... i trenutno mi nedostaje", izustio je Yoongi shvativši da su ga osećanja ponela dalje od onoga što je zaista želeo da kaže.

"Miriše na patetiku", dodao je Namjoon kroz smeh zaradivši namršteni izraz lica od svog prijatelja.

Yoongi kao da je, svojim rečima, opisao zaljubljenog rozokosog mladića. Svaka reč bila je na svom mestu, svako osećanje bilo je ono koje je Namjoon osećao.

"Hajde začepi, inače ću se pokajati jer sam uopšte išta rekao", ljutito je izgovorio Yoongi, prekrstivši ruke.

"Priznaću ti nešto... Sve ono što si rekao da osećaš, osećam i ja prema Jinu. Ali tako sam uprskao, proklet da sam. Sve sam sjebao...", iskreno je rekao Namjoon.

"Znaš, prošli put si mi ovako govorio o njoj, a sada mi isto tako govoriš o njemu i moj umorni mozak nikako ne može sve da pohvata i kockice se ne slažu. Šta kog đavola uopšte radiš sa svojim životom?", ovako nešto se i moglo očekivati od naizgled hladnokrvnog Min Yoongija.

Mlađeg je rečeno nateralo na duboko razmišljanje. Šta on zapravo radi? To pitanje urezalo mu se u um i kao dosadni eho odjekivalo u njegovoj glavi. Međutim, nije znao odgovor. Jedina stvar koju je znao bila je ta da je u potrazi za srećom. Želeo je da, konačno, bude srećan.

"Početkom jeseni... On odlazi. Daleko odavde", nastavio je rozokosi rekavši ono što je zaboravio da spomene.

Yoongi je zastao glasno spustivši šoljicu na sto i namrštenog izraza lica pogledavši u svog prijatelja.

"Odlazi? Ma daj, zašto si se onda vezao za njega, budalo? Povredićeš tako samog sebe! Da li uopšte znaš šta želiš?", odgovorio je prekidajući Namjoonovo razmišljanje.

Rozokosi ga je pogledao, par trenutaka ćutavši.

"Znam", izustio je kratko i jasno.

Yoongi je, blago rečeno, bio načisto zbunjen i nimalo nije bio siguran da je odgovor koji je dobio istinit. Mada, znao je da je drugom teško, iako to znanje nije pokazivao.

"Znam šta želim. Znam šta ću da uradim", dodao je Namjoon ustavši sa stolice.

"Hej, hej, kuda ćeš?", zbunjeno je upitao Yoongi takođe ustavši.

"Pričaćemo kasnije. Ovo je hitno, a leto ne traje zauvek!", povikao je Namjoon i trčećim korakom napustio bar.

"Ma da, zašto bi inače platio sopstvenu kafu?", prošaputao je Yoongi za sebe, bacivši pogled na netaknutu belu kafu rozokosog mladića.

***

Letnji povetarac mrsio je njegovu izbledelu kosu, dok je on, naslonjen na onaj stari most, stajao i padao sve dublje u očaj i razmišljanje. Onog trenutka kada je napustio bar, imao je neopisivu količinu samopouzdanja, a sada - sve je to iščezlo. Kao što vetar nosi opalo lišće, tako je odneo i njegovo samopouzdanje; tiho i neprimetno. Mladić skoro da je odustao od svoje ideje da razgovara sa smeđokosim.

Srce mu je govorilo da ide, da mu kaže sve i dokaže da ga voli; um mu je govorio potpuno suprotno.

Odmahnuvši glavom, po ko zna koji put, duboko je uzdahnuo. Trčećim korakom uputio se Jinu, sa namerom da sve ispravi i konačno pronađe sreću.

Ono što mu se vrzmalo po glavi bilo je samo najgore; šta ako smeđokosi ne želi da ga vidi; šta ako ga odbije; šta ako slomi njegovo već slomljeno srce? Imao je toliko pitanja, a nijedan odgovor.

Našao se u zgradi, te pohitao stepenicama na treći sprat. Par trenutaka gledao je u vrata ispred sebe još uvek osuđujući sopstveni izbor. Dlanovi su mu se znojili, srce preskakalo otkucaje, a knedla u grlu sprečavala da bilo kakav glas izađe iz njegovih usta.

"Leto ne traje zauvek."

Nežno i bojažljivo, spustio je ruku na zvono, svakog trenutka očekujući njega.

[A/N:

I tako, danas sam bila prinuđena da idem u školu. Divno, nije li?