Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[16]

15. jul, Seul, Koreja

Probudio se shvativši da je čitavu noć prespavao u istom položaju. Snenim očima pogledao je oko sebe, ali ovoga puta bio je svestan mesta gde se nalazi. Rozokosi mladić držao ga je za ruku, dok je telom bio okrenut ka njemu. Još uvek je spavao izgledajući kao kakvo dete. Jin je osetio nešto u grudima; nešto neobjašnjivo.

Sinoć nisu ni dodirnuli jedan drugoga; svaki je ležao na svojoj strani kreveta, ne govoreći ni reči, i tako su na kraju zaspali. Međutim, ovog svežeg jutra Jinova ruka bila je u Namjoonovoj. Drugi je nije čvrsto držao i izgledalo je kao da ona sama leži u njegovoj. Neobjašnjivo savršeno su se sklapale, kao da su stvorene da jedna drugu drže zauvek. To je smeđokosog nateralo na razmišljanje.

Ubrzo je došao do toga da bi bilo vreme da ode kući. Čudno osećanje haralo je njegovim telom u potpunosti ga obuzimajući. Blago se podigao iz ležećeg položaja, pokušavajući da svoju ruku izvuče iz Namjoonove, a da ga pritom ne probudi. Želeo je da samo ode, nestane, bez ikakvih reči.

"Kuda ćeš?", hrapavim i dubokim glasom izgovorio je Namjoon, još uvek ne otvarajući oči.

"K-kući...", prošaputao je Jin kraičkom oka pogledavši u mlađeg.

Rozokosi je otvorio svoje sanjive oči susrevši se sa Jinovim.

"Ne... Ostani još, molim te... Ovo jutro je divno samo zbog tebe", rekao je, malo čvršće i smelije uhvativši ruku starijeg.

Jin je istog trenutka osetio leptiriće koji su golicali unutrašnjost njegovog stomaka. Jedino što je bilo nemirnije od njegovih misli u ovom trenutku bilo je njegovo srce; divljalo je, bez ikakve mogućnosti da se smiri.

Polako se vratio u prvobitni položaj, neprestano gledajući u drugog. Namjoon je njegovu ruku privukao sebi, a potom naslonio na svoje grudi, čvrsto je držeći. Smeđokosom je uputio blag i nežan pogled.

Obojica su osećali isto. Potpuno isto.

"Dobro jutro", prošaputao je Namjoon, sada Jinovu ruku privukavši usnama, te je poljubivši.

Osmeh je ukrasio lice smeđokosog mladića koji je, istog trenutka, bio zatečen pitanjem na koje nije znao da odgovori:

"Zašto si hteo da samo tako pobegneš od mene?"

Progutao je knedlu tiho uzdahnuvši. Preplavila su ga različita osećanja koja nije bio siguran kako nazvati; nije bio srećan; nije bio tužan; nije bio zadovoljan; bio je zbunjen, a opet nekako nije. Sva ta osećanja zajedno su stvarala plimu razmišljanja koja je zapljuskivala njegov um. Kako se izvući iz svega toga?

"Ja...", izustio je u pokušaju da sastavi neku utešnu, prostu rečenicu koja bi Namjoonu dala do znanja da je čuo pitanje.

Ali ništa.

"Da li si dobro?", upitao je Namjoon blago podigavši glavu i u potpunosti otvorivši oči.

Stariji mu je izgledao odsutno, zbunjeno, izgubljeno. Izgledao je onako kako nikada do sada nije.

"Mogu li biti iskren?"

Namjoon ga je par trenutaka ćutke gledao.

"Cenim iskrenost", konačno je odgovorio, gledajući kako Jin zauzima sedeći položaj, te je on uradio isto.

"Ne osećam se dobro... N-ne znam zašto... Ti si zaista divan i sve što radiš za mene je takođe divno... I ja te volim... Ali, imam neki čudan osećaj u vezi svega ovoga. Neki... Strah", objasnio je Jin uz duboki uzdah, zaradivši ozbiljan pogled od drugog.

"Oprosti... Možda sam ja taj koji žuri. Možda sam pogrešio i možda grešim još uvek", rekao je Namjoon poraženo spustivši glavu.

Srce kao da mu je naprslo. To je bilo ono malo, skoro pa neprimetno naprsnuće, ali bez obzira na to, peklo ga je.

"Ne, to nije istina", izgovorio je Jin približivši mu se i stavivši ruku na njegovo koleno.

"Treba ti vremena?", presekao ga je rozokosi pitanjem.

"Vremena nema...", tužno je dodao, izgledajući kao da je sam dao odgovor na svoje pitanje.

U tom odgovoru bilo je i više od istine, jer vremena zaista nije bilo. A taman je pomislio da sve ide glatko, kao po ledu. Možda se prevario?

"Imao sam dovoljno vremena, to mi ne treba. Jedino, taj strah me brine. Samo to", odgovorio je Jin šapatom.

Namjoon je osetio neko olakšanje čuvši Jinov odgovor. Ali to nije izlečilo njegovo naprslo srce.

"Obećavam ti da će sve biti u redu. Videćeš."

Istog trenuta, mlađi je nežno, ponovo, uhvatio ruku drugog, blago je stisnuvši ne bi li mu dao do znanja da ima njegovu podršku. Uostalom, Namjoon i jeste verovao u to da će sve vremenom biti u redu, iako mu je deo njega samog govorio da neće. Trudio se da to potisne što dublje može.

"Verujem ti...", izustio je Jin spustivši pogled.

***

I nakon toliko vremena, konačno su se našli na njihovom mostu, koji čuva toliko uspomena i sećanja. Ćutke su stajali, dok su im pogledi lutali po okruženju. Veče je bilo tiho i sveže. Baš poput jutra koje su dočekali zajedno. Povetarac je pirkao ljuljajući lišće na drveću, ali i kose dvojice mladića. Međutim, taj povetarac kao da se poigravao i sa njihovim mislima, mrseći sve što im je na umu i stvarajući haos.

Nimalo planirano, njihovi pogledi su se ponovo sreli; Namjoonov oštar i Jinov blag. Imali su osećaj kao da su miljama daleko jedan od drugog, iako ih je delilo samo par centimetara.

"Izgledaš zamišljeno", izustio je Namjoon prekidajući dosadnu tišinu koja ih je pratila kao kakvo psetance.

"I ti takođe", odgovorio je Jin uz blagi osmeh.

"Razmišljao sam o tebi", dodao je Namjoon ne skidajući pogled sa drugog.

Smeđokosog su ove reči zatekle, te par trenutaka nije bio u mogućnosti da razmišlja kako treba. Osetio je ruku drugog, čiji ga je dodir trgao, isprepletavši prste sa njegovim.

"Ovaj most ima toliko uspomena, ali hoćeš li mi dozvoliti da ostavim još jednu, onu najlepšu?", izustio je Namjoon sada gledajući u njihove ruke.

"A koju to?", tiho je upitao Jin.

"Dozvoli da te poljubim. Onako... Onako kako samo ja umem", rekao je drugi podigavši pogled.

Jin se blago nasmejao spazivši zalazak Sunca i trag pastelnih boja na nebu. Scenario je bio neopisiv.

"Dozvoljavam ti", rekao je.

Drugi je duboko uzdahnuo kao da se priprema za ono što nikada nije uradio. A jeste; njihove usne srele su se još par puta ranije. Međutim, želeo je da to sada bude drugačije. Privukao je starijeg uz sebe, neprestano ga gledajući u oči. Osmeh sa Jinovog lica nikako nije nestajao, leptirići u njegovom stomaku su divljali, blago crvenilo šaralo je njegove obraze. Milimetar po milimetar, Namjoon se lagano i skoro neprimetno približavao.

"Nadam se da me voliš onako kako ja volim tebe...", prošaputao je spustivši svoje usne na Jinove.

I sve je stalo; ljudi, leptirići u stomaku, otkucaji srca, vreme.

[A/N:

Vrlo lame, oprostite mi. Greške ispravljam kasnije jer sam lazy ass bitch.

Takođe bi bilo divno kada bi ljudi p r e s t a l i da prestaju sa čitanjem mojih knjiga. Kapirate?