Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[05]

18. jun, Seul, Koreja

Kada god bi bio sam sa svojim mislima, osećao se kao da se nalazi u kakvoj zatvorskoj ćeliji koja mu nikako nije dozvoljavala da diše. Prošlo je tačno dva dana od događaja koji će pamtiti zauvek. Taj nespretni poljubac mu je pomutio razum.

Duboko je uzdahnuo fokusirajući pogled na ono što je zapravo mogao videti kroz okvir velikog kockastog prozora. Dan je bio divan, dok se rozokosi osećao onako kako nije mogao da opiše. Možda bolje rečeno, onako kako se nikada do sada nije osećao. Obično bi, ovako lep dan, proveo napolju; u šetnji, na plaži ili bilo gde drugde, samo ne ovde. Svoj apartman smatrao je najusamljenijim mestom na svetu.

Pažnju mu je privukao most koji se jasno video, te se njegov nemirni pogled zaustavio upravo tu. Setio se te večeri, te prelepe, tople, letnje večeri koja mu nije davala mira. A prošlo je samo dva dana, međutim, on je imao osećaj da su godine u pitanju. Pomirio se sa činjenicom da je verovatno požurio, ali sama pomisao na to da sa letom odlazi i smeđokosi u kojeg je zaljubljen slamala mu je već slomljeno srce. Svi ovi dani sreće će ubrzo nestati i želeo je da što pre pokaže drugom da mu je stalo do njega. Ipak, kajao se.

Još jedan duboki uzdah napustio je njegova usta. Bio je umoran, misli mu nisu dozvoljavale da ugrabi bar malo sna prošle noći. Doneo je odluku. Otićiće do mosta i čekaće.

***

Sunce kao da se smilovalo, te danas nije pržilo kao obično. Namjoonu je to bila samo olakšavajuća okolnost jer na mostu nije bilo ničega što bi ga zaštitilo od nemilosrdne užarene lopte. Pomno je pratio svaku figuru koju bi primetio da mu ide u susret, nadajući se da je to on. Ali nije ga bilo.

Okrenuo se laktove stavivši na ogradu tog nestabilnog mosta, te tako rukama pridržavajući glavu. Uveliko je proklinjao sebe polako se prepuštajući crnim mislima.

"Uprskao si. Tako očekivano od tebe...", pomislio je pogledavši preko ramena ne bi li spazio išta što bi ga spasilo mučnih misli.

Osetio je dodir na leđima koji ga je trgao, pa se naglo okrenuo susrevši se sa blagim pogledom dobro poznatih očiju.

"I mislio sam da ću te ovde naći", progovorio je smeđokosi, dok ga je Namjoon još uvek gledao u šoku.

"T-tražio si me?", izustio je mlađi obema rukama se uhvativši za rešetke zarđalog mosta.

Jin je spustio pogled.

"Brinuo sam. Nigde te nije bilo čitava dva dana, pomislio sam da se nešto dogodilo", objasnio je.

Obojica su osećali neki pritisak u vazduhu. Nije im dozvoljavao da dišu, a neprijatnost je rasla sa svakom protraćenom sekundom.

"I ja sam brinuo. Došao sam ovde u nadi da ću te sresti", jezik mu je bio brži od pameti, te se zacrveneo zbog reči koje je upravo izgovorio.

Jin se blago nasmejao još uvek ne podižući pogled.

"Evo, sreli smo se", odgovorio je.

Ponovo tišina i nežan vetar koji je uvek dolazio kada Sunce lagano odlazi. Odlučili su da nikako neće spominjati poljubac. Nikada. Mislili su da je sve bilo prebrzo, da tu ne može biti ničega.

"Kako planiramo da iskoristimo ovo leto?", upitao je Namjoon razbijajući tišinu.

"Ne znam. Samo želim da se odmorim i pripremim za ono što me čeka kasnije", iskreno je odgovorio Jin podigavši pogled na drugog.

Namjoon je klimnuo glavom tiho uzdahnuvši. Bio je svestan da ima samo skoro tri meseca da uradi ono za šta treba puno vremena, a to je dovoljno dobro se upoznati i steći poverenje. Nije želeo da iz ove priče izađe uništenih osećanja.

"Misliš li da se poverenje može steći i u kratkom vremenskom periodu?", rekao je Namjoon pogledom prateći dvoje ljudi koji su prolazili pored.

Njihovi prsti bili su isprepletani, ali izrazi lica veoma mirni. Ćutali su i jednostavno uživali u momentu. Ili se bar tako činilo zaljubljenom rozokosom mladiću.

"Jedino što mislim je da ovoga puta nemam odgovor na tvoje filozofsko pitanje. Jednostavno, ne znam. Ali...", zastao je pogledavši u Namjoona.

"N-ništa... Nemam odgovor", rekao je Jin nervozno se nasmejavši.

Ono što je Namjoon čuo, stvorilo je u njemu osećaj tuge. Možda nije trebalo da uopšte pita tako nešto.

Primetio je da su oči starijeg bile prikovane za nebo išarano nežnim bojama. Stajao je pored njega pridržavajući se za ogradu mosta i zaneseno gledajući u prelepi prizor. Poželeo je da spusti ruku na njegovu i konačno mu da do znanja da je poverenje, o kojem je govorio, uveliko prisutno.

Ipak, nije se usudio. Ne nakon onog poljupca koji je želeo da zaboravi, ali nikako nije mogao. Odlučio je da će i ovaj zalazak sunca provesti u tišini - kao i obično.

[A/N:

Helou, evo mene :³

Uopšte nisam zadovoljna ovim delom, ali samo ću reći da kroz čitavu knjigu želim da se fokusiram na opise i njihova osećanja.