Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[25]

20. avgust, Seul, Koreja

"Ne... Stani, ne!", povikao je smeđokosi mladić bežeći od drugog.

Sunce tek što je izašlo, te njegova moć nije bila u svom punom sjaju. Dvojica mladića nalazila su se na plaži nedaleko od starog mosta, uživajući u prijatnom danu koji tek što je počeo.

"Hajde, voda je topla! A i neće ti biti ništa ako se malo pokvasiš", tužno je rekao drugi mladić, pritom pokazujući na mirno more.

Smeđokosi mu je lagano prišao, stavivši ruku na njegov obraz.

"Više nisi dečko s roze kosom. Plav si", izustio je blago se nasmejavši.

I zaista, Namjoonova kosa više nije bila poput nežne boje sećerne vune kao ranije. Boja se skoro u potpunosti isprala. Tek bi se poneki pramen izdvajao, dok se njegova izbledela boja prelamala na jutarnjem Suncu.

"Ofarbaću se opet, želiš?", veselo je upitao Namjoon, stavivši ruku preko ruke starijeg.

"Voleo bih da još dugo mogu gledati tu boju, ali znaš da uskoro odlazim...", odgovorio je Jin, pomalo tužnim tonom, spustivši pogled.

Mlađi je odmahnuo glavom, namrštivši se.

"Ne, nećemo biti tužni. Sve je u redu i sve će biti u redu. Nema razloga da se brineš. Plus, potrudićemo se da ovih poslednjih par dana koje ćemo provesti zajedno, provedemo na najlepši mogući način", nasmejao se, a dobro poznate rupice na obrazima su se istog trenutka pojavile.

Jin je istog trenutka osetio nekakvo olakšanje, iako mu još uvek nije bilo nimalo svejedno. Svakim danom je sve više razmišljao o svom odlasku i o tome šta sve mora žrtvovati zbog istog. Bilo je i trenutaka kada se zapitao da li je njegova odluka ispravna.

Namjoon je, pak, na svaki mogući način pokušavao drugom pokazati da je sve u redu i da ne greši ni u čemu. Nadao se da mu je polazilo za rukom, jer se i sam par dana pomirio sa svim činjenicama. Iako nije bilo nimalo lako, shvatio je.

"Hoće, verujem da hoće", konačno je odgovorio Jin, milo pogledavši u mladića preko puta sebe.

***

"Da li ti misliš da je ovo ispovedaonica?", ljutito je rekao Yoongi pogledavši u svog najboljeg prijatelja.

Namjoon je uzdahnuo, nervozno se nasmejavši. Nalazio se na vratima malene kuće u kojoj je živeo nizak plavokosi mladić.

"Doneo sam alkohol, i to vodku", izustio je pokazavši dve staklene flašice pomenutog pića.

Drugi ga je sumnjičavo pogledao, a potom otvorio vrata kako bi drugi mogao da uđe.

"Mislio sam da si ti batalio alkohol", rekao je zadržavši onaj izraz lica, ali ipak pustivši Namjoona unutra.

"Da, jesam, ali nećemo se napiti. Uostalom, alkohol u normalnim količinama je zdrav", odgovorio je mlađi izuvajući izlizane patike, te ih stavljajući u stranu.

Yoongi je samo zakolutao očima, pritom krenuvši u pravcu dnevne sobe.

"Dobar dan, gospođo Min", izustio je Namjoon ugledavši ženu srednjih godina u dnevnoj sobi.

Ona ga je pogledala, a potom se milo nasmejala, "Dobar dan, dušo."

Dvojica mladića našla su se na kauču, ćutke gledajući u televizor na kojem nije bilo apsolutno ničeg zanimljivog za gledati.

"Nedostaju mi oni dana kada smo radili upravo ovo", izustio je Namjoon prekinuvši tišinu i zadobivši pažnju starijeg.

Yoongi je tiho uzdahnuo, majušni smešak na njegovom bledom licu.

"I meni, ali sada smo tu gde jesmo. Vreme leti", odgovorio je.

Na iznenađenje mlađeg, reči koje je njegov ne-tako-filozofski prijatelj izgovorio, bile su veoma mudre reči. Pa, na neki način. Klimnuo je glavom složivši se sa onim što je čuo. Otvorivši flašice sa alkoholom, otpočeo je njihov neobavezni razgovor o svim temama koje su prešle preko njihovih umova; od detinjstva, politike, prijateljstva, pa sve do ljudskih osećanja i razmišljanja.

I sve bi to ostalo tako, samo da telefon mlađeg nije zazvonio i prekinuo Yoongijeve filozofije.

"Oprosti, Jin je", izustio je Namjoon podigavši se sa kauča, videvši kako drugi klima glavom.

"Jine?", rekao je javivši se na telefon.

"Imam loše vesti, molim te dođi kući što pre možeš", rekao je Jin ozbiljnim glasom.

Mlađi se uspaničio.

"Je l' sve u redu?"

"Da, da, jeste. Samo mislim da imam vesti koje ti se neće baš dopasti..."

Izvinivši se Yoongiju što mora da prekine njihovu seansu, mlađi je trčećim korakom krenuo ka svom stanu. Imao je nekakav loš osećaj koji mu nije davao mira.

[A/N:

Pa, helou ljudi :')
Vidite ko se konačno setio da ova knjiga postoji. Mislim da sam poslednji deo objavila još tamo oktobra. Jednostavno se dešava to da mi je inspiracija 0, glupost.

Uglavnom, ovaj deo je samo mali filler recimo, odlučila sam da više ne razvlačim i već u sledećem delu ćete videti šta sam planirala.

Hvala svima koji još uvek nisu odustali od čitanja mojih priča, cenim to.