Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[23]

15. avgust, Seul, Koreja

Kao što Sunce nestaje iza mora, tako je nestajao i njegov osećaj sigurnosti.

Nedavno se probudio iz neplanirane dremke, nalazeći se tik uz smeđokosog mladića koji je mirno čitao neku, možda ipak predebelu i pretešku, knjigu. Njegove oči bile su umorne, iako je do pre par momenata spavao. Njegov pogled susreo se sa pogledom starijeg, a knjiga je istog trenutka bivala zatvorena.

"Zaspao sam?" je bilo jedino što je Namjoon izustio.

Drugi se blago nasmejao, pritom klimnuvši glavom.

Mlađi je prekrio lice šakama onog trenutka kada se prisetio da je pola ovog izuzetno paklenog meseca uveliko iza njih. U istom momentu njegovim mislima prožimale su se scene Jinovih usana na njegovim i tihi uzdasi. Progutao je knedlu.

"Joon?", izustio je Jin blago ga prodrmavši, "Izgledaš kao da si video duha. U čemu je stvar?"

Namjoon je odmahnuo glavom.

"Ne brini, u redu sam", nervozno se osmehuo stavljajući svoj nemir po strani.

A sve bi dao da njegov smeđokosi mladić ostane. Sve.

Jin ga je par momenata gledao, ubrzo shvativši šta je u pitanju; ipak je i on osećao isto.

"Otac me je zvao telefonom. Spavao si i ne verujem da si čuo", rekao je menjajući temu.

Nije znao da je ova možda čak i gora za razgovor. Namjoon je svoj pogled usmerio ka starijem, osećajući kako vazduh postaje teži za disanje.

"I, šta je bilo?", izustio je pažljivo.

Stariji je uzdahnuo znajući da mora reći sve, jer u suprotnom neće biti kako valja.

"Stvar je u tome...", počeo je Jin pogled fiksirajući na svoje prste koji su se nemirno uplitali.

Istog trenutka osetio je ruku drugog na svom ramenu. Ugledao je njegovo nasmejano lice, čije su obraze rupice krasile.

"Nema potrebe za nervozom", rekao je Namjoon tiho, videvši kako drugi blago klima glavom.

Jin je duboko uzdahnuo.

"Rekao je da početkom septembra već moram biti tamo i da ću mu biti veoma potreban. Posao... se proširio i uspešan je, a on nije baš u stanju da vodi toliku firmu sam. S toga... rekao je da me očekuje tamo što pre", rekao je u jednom dahu, kao da mu život od toga zavisi.

Srce rozokosog mladića se slamalo, dok je osmeh igrao na njegovom licu. Sa znanjem da se radi o nečemu bitnom, nije smeo da pokaže to da bi, na bilo koji mogući način, pokušao da njegov odlazak zaustavi.

"Ne budi sebično pseto", šaputala mu je savest, "Ne pokušavaj da ga zaustaviš, nemoguće je."

Bio je svestan da je nemoguće zaustaviti ga, ali bilo je malo teže pomiriti se s tim.

"U redu je, razumem", konačno je odgovorio Namjoon, Jinu uputivši slabašni osmeh.

Stariji je bio iznenađen njegovim odgovorom.

"Zaista?", upitao je Jin uhvativši ga za ruke, stisnuvši ih.

Namjoona je srce zabolelo, nije mogao da kaže kako zaista stoje stvari.

"Da, naravno", odgovorio je široko se nasmejavši.

"Hvala ti što me razumeš, Joon", prošaputao je stariji uletevši mu u zagrljaj.

Rozokosi je zatvorio oči pripivši glavu uz njegov vrat, te duboko udahnuvši miris na koji je toliko navikao i koji se čak mogao nazvati i njegovim omiljenim. Blago se nasmejao.

***

Noć je bila hladnija no inače, onakva kakva se, možda, leti i ne pamti, niti ni po koju cenu očekuje. Namjoon je stajao na onom starom i zarđalom mostu koji je nosio toliko uspomena. Njegov smeđokosi mladić ga još uvek nije napustio, a nostalgija ga je pritiskala. Rastali su se pre samo sat vremena; uveliko mu nedostaje.

Koračao je u suprotnom pravcu, dopuštajući vetru da mrsi njegovu već zamršenu kosu.

"Ako ga zaista voliš, pustićeš ga", izustila je starija žena, blago se nasmejavši.

Rozokosi mladić ju je pogledao.

"Majko, ja...", izustio je nesigurno, "Da, volim ga."

Žena je lagano spustila šolju toplog čaja na sto ispred Namjoona, a potom sela preko puta.

"Onda ne treba da brineš. Sve se dešava sa razlogom, u to budi siguran", rekla je smireno, neprestano gledajući u svog sina.

Mladić se nervozno osmehnuo.

"U pravu si. Oprosti što sam došao ovako kasno", izustio je Namjoon, stavivši ruku na vrat.

Žena je odmahnula glavom.

"Gluposti", rekla je kratko, milo ga pogledavši.

Još neko vreme ostao je tu, razgovor sa nekim mu je prijao više nego stajanje na oronulom mostu i tonjenje u duboko razmišljanje.

[A/N:

K o n a č n o apdejt. Oprostite, ostala sam bez ideja, motivacije i sličnih stvari. A planirala sam da završim knjigu do kraja letnjeg, bullshit 😂

Uglavnom, još uvek je pauzirana, ovo je lame i tako to. Takođe, čitajte moju drugu knjigu "Vertigo", ostavite vote i strimujte Epiphany. Bye