Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[22]

12. avgust, Seul, Koreja

Kako je avgust, znan kao najtopliji mesec koji je Suncu dopuštao da neprestano prži, odmicao, tako je Namjoon postajao sve nervozniji. Obuzimala ga je dobro poznata panika. O tome Seokjinu nije govorio, iako je verovao da stariji to uveliko zna. Incident koji su imali dobro je uplašio obojicu, te su bili sve oprezniji.

Namjoon je stajao ispred svlačionice u jednom butiku skupih odela. Stariji je zatražio njegovu pomoć u izboru prave odevne kombinacije za onaj važan dan. Nervozno je koračao levo-desno, povremeno razgledajući gomile i gomile različitih odela koja su njemu ipak izgledala tako monotono.

U gradu su već dugo, čitavo jutro su proveli idući iz jednog butika u drugi i tako u krug. Namjoon je uzdahnuo automatski se okrenuvši, međutim, onog momenta kada su njegove oči spazile Jina, ostao je bez dana zaboravljajući sve o čemu je prethodno mislio. Starijem je teget odelo, uz kravatu i belu košulju, stajalo kao saliveno; kao u nekom filmu. Izašavši iz svlačionice i zaustavivši se ispred velikog ogledala u uglu, prošao je rukom kroz kosu, pritom se namrštivši.

"Kako mi stoji?", upitao je zakopčavši par dugmadi na sakou, te shvativši da tako izgleda mnogo bolje.

Drugi je ćutao gledajući ga razdvojenih usana.

"Joon?", nasmejao se Jin okrenuvši se ka mladiću izbledele kose.

"I-izgledaš neverovatno...", izustio je mlađi prišavši mu.

Nikada mu ne bi palo na pamet da neka tako monotona i potpuno poslovna odevna kombinacija nekome može stajati ovako savršeno. Zanemeo je osetivši malo brže otkucaje srca, dok su mu se dlanovi blago znojili. Stiskao je tanku jaknu od teksasa koju je držao u rukama, suzdržavajući se od namere da je istog momenta baci na tlo i svoje usne spusti na usne tog smeđokosog mladića. U njegovim očima Jin je bio pojam savršenstva.

"Zaista tako misliš?", izustio je Jin vrativši pogled na svoj odraz u ogledalu i trgavši Namjoona iz misli.

Mlađi se sada nalazio tik uz drugog.

"Da, zaista", prošaputao je nasmejavši se, te slobodnom rukom uhvativši Jinovu.

Drugi je uzvratio osmehom, a ubrzo su se složili da se ovde njihova potraga za savršenim odelom završava.

Skoro da je bilo veče kada su, najzad, krenuli kući. Jin je bio zadovoljan izborom, ali i činjenicom da mu je rozokosi čitavog dana pravio društvo.

"A da svratimo do mene?", upitao je Namjoon pogledavši u mladića pored sebe.

"Možemo da odgledamo neki film, nismo odavno. Ili... možemo da, zagrljeni, jednostavno ćutimo dok se ne uspavamo. Šta kažeš?", nastavio je.

Jin se glasno nasmejao na njegov predlog, gledajući ga milo, s nekom nežnošću.

"Mislim da je to ponuda koju nikako ne mogu odbiti", odgovorio je primetivši sreću na licu drugog.

Ubrzali su korak, s namerom da što više vremena provedu zajedno.

***

Smeđokosi je sedeo na terasi Namjoonovog stana, gledajući kako se Sunce polako kreće nadole. Bio je srećan.

"Evo čaja", začuo se glas mlađeg, koji je učinio da se drugi okrene i pogleda ga.

Mlađi je spustio dve šoljice na sto koji ih je delio, a potom seo na stolicu preko puta smeđokosog mladića.

"Zašto me gledaš tako?", rekao je Namjoon pomalo zbunjeno.

"Uživam u onome što vidim", odgovorio je Jin kroz osmeh.

"Prestani!", povikao je drugi smejući se, te se nagnuvši i blago ga udarivši u rame, "To je nešto što bi trebalo da ja kažem."

Stariji je ustao sa stolice našavši se tik uz ogradu, ruke stavivši na nju. Namjoon mu se pridružio, sada se nalazeći iza njega, sa rukama oko njegovog tananog struka i glavom uz njegov vrat. Nežno ga je dodirnuo usnama.

"Samo ti nastavi", izustio je Jin gledajući ispred sebe, u šareno nebo.

"Misliš? Onda ćemo propustiti zalazak Sunca uz čaj i neobavezne filozofije", smejao se Namjoon pripivši se uz vitkog mladića.

"Ćuti i poljubi me ponovo", rekao je Jin namrštivši se, glumeći ljutnju.

"Ovako?", upitao je mlađi spustivši usne tačno ispod njegove vilice, "Ili ovako?", nastavio je poljubivši ga u donjem predelu vrata, "Ili pak... ovako?", okrenuo ga je pripivši ga uz ogradu, te usne spojivši sa njegovim.

Smeđokosi je tiho uzdahnuo, neodvajajući se od drugog koji je neprestano nizao poljupce. Njegove ruke čvrsto su ga držale davajući mu svu sigurnost sveta.

"D-da uđemo unutra...?", izustio je pogledavši Namjoona u oči.

Videvši njegovo klimanje glavom, noge su ih, obojicu, odvele unutra, ostavljajući šareno nebo i, s ljubavlju, pripremljen čaj same.

Zatvorivši staklena vrata, Namjoon se okrenuo pogledavši u svog smeđokosog mladića koji je stajao na samo metar udaljenosti. Prišao mu je poljubivši ga ponovo i ponovo, dok je osećao njegove prste u svojoj kosi. Dugme po dugme, otkopčavao je njegovu košulju pritom se mučeći i razmišljajući zašto ju je baš danas morao obući.

"Polako...", progovorio je Jin kroz smeh, osećajući njegove ruke po sebi.

"Oprosti, ja...", rekao je Namjoon zbunjeno.

Jin je spustio svoj kažiprst na usne mlađeg, pustivši raskopčanu košulju da sklizne sa njegovih širokih ramena. Ubrzo su njihove usne ponovo bile spojene, a stariji je koračao napred, sve dok Jinova leđa nisu dotakla hladan zid. Blago se stresao nakon tog dodira, osećajući kako ga Namjoon podiže. Istog momenta struk mlađeg obuhvatio je nogama, dok su se obojica trudila da nekako dođu do daha.

Poljupci su postajali grublji, a opet puni ljubavi i svega onoga što su njih dvojica osećala jedan prema drugom. Zid je postajao topao, vreo, topio se kao i sam Jin.

Došavši do sobe, Namjoon je drugog nežno spustio na krevet koji je njemu oduvek bio preveliki. Međutim, ne i sada. Nastavili su započeto odavno zaboravivši na zalazak užarene lopte i čaj, a naročito na vreme.

[A/N:

At least i tried, što bi rekli.