Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[03]

12. jun, Seul, Koreja

"Da li si ikada razmišljao o životu i ciljevima u tom krugu beskrajnih mogućnosti?", progovorio je Namjoon ne skidajući pogled sa horizonta.

Zarđali most nalazio se blizu plaže, te je mlađi uživao gledajući ispred sebe.

"Pravi si filozof."

Namjoon se nasmejao kraičkom oka pogledavši u smeđokosog mladića pored sebe.

"Svi mi imamo drugačije ciljeve, zar ne?", nastavio je Jin slabašno se nasmejavši.

"Da...", potvrdio je drugi uzdahnuvši.

"I, koji je tvoj cilj?", rekao je Jin pogledavši u rozokosog.

Namjoon se ovoga puta zaista zamislio. Zapravo, nikada nije toliko razmišljao o svojim ciljevima, a to je tek sada shvatio.

"Ja... Ne znam", odgovorio je promenivši izraz lica.

Obuzelo ga je nekakvo tužno osećanje. Međutim, možda sada i ima neki cilj.

Pogledao je smeđokosog mladića. Cilj.

Jin je ućutao na par trenutaka uživajući u pogledu na plažu koja se nalazila nedaleko od njih i njihovog čuvenog mosta. Blagi povetarac mrsio je kose dvojice mladića pritom im davajući prijatan osećaj na koži. Često su ćutali zajedno. Tu tišinu koristili su za tajnovite poglede. Voleli su to.

Od trenutka njihovog upoznavanja, nešto u njihovim životima se promenilo. Nikako nisu bili sigurni šta, ali im se dopalo, te su nastavili da slučajno sreću jedan drugog, i na kraju ostaju zajedno dok mesec ne zameni žarko sunce.

Neprimetno, nebo je poprimilo tmurnu boju i oblaci su zaklonili ogromni užareni krug na sredini plavog svoda. Vetar je postajao jači, nosio je prašinu i snažno tresao grane drveća.

Tišina je bila toliko zanosna da mladići nisu odmah shvatili da sunca više nema. Primetivši da vrelina slabi, obojica su pogledala u nebo.

"Sprema se oluja", progovorio je Namjoon namrštenog izraza lica gledajući u nebo.

"Primetio sam...", rekao je Jin uzdahnuvši.

"A dan je bio tako lep", nastavio je tužnijim tonom.

Na njegove reči nebo je zagrmelo, kao da se ljuti. Kroz par sekundi, nastao je pljusak.

"Divno", sarkastično je rekao Jin osećajući kako se voda uveliko sliva niz njegovu kosu.

"Moramo da se sklonimo negde", rekao je Namjoon zabrinuto ga pogledavši i stavivši ruku iznad glave kako bi se, bar malo, zaštitio od nemilosrdne kiše.

"Gde? Već sam skroz pokisao, nema svrhe", rekao je Jin napravivši ozbiljan izraz lica.

Drugi se na trenutak zamislio blago se nasmejavši zbog ideje koja mu je pala na pamet.

"Možemo da se sklonimo kod mene. Nije daleko odavde, ako trčimo trebaće nam samo 3 i po minuta", ponosno je izgovorio.

Pljusak još uvek nije prestajao, dok su njih dvojica bili jedine dve figure u moru sivila.

"Nemoj mi reći da si to zapravo izračunao", rekao je Jin zbunjeno ga pogledavši.

"Ako nastaviš da pričaš, uhvatićemo neku prehladu od ove glupe kiše. Hajde, treba da krenemo", rekao je Namjoon neočekivano ga uhvativši za ruku i potrčavši u suprotnu stranu.

Jin se prvo spotakao, a potom uhvatio ritam trčanja pridruživši se rozokosom mladiću. Njegov pogled odlutao je na njihove ruke koje su čvrsto držale jedna drugu. Tišina ih je uveliko pratila.

Konačno ušavši u staru zgradu, zastali su kako bi došli do daha. Tu su se njihove ruke odvojile obojicu ostavivši u tajnom negodovanju.

"Ovo je bilo najmučnije trčanje ikada", zadihano je izgovorio Jin uhvativši kraj svoje majice kako bi iscedio vodu.

"Ne drami", rekao je Namjoon pošavši do lifta i pritisnuvši dugme.

Onog trenutka kada su ušli u lift, imali su osećaj da je vreme stalo. Sekunde su se činile kao godine i to ih je ubijalo. Počeli su da osećaju nervozu pod uticajem malog prostora i njihove blizine u njemu. Sve je to prestalo čim su napustili to mučno mesto.

Namjoon je nespretno izvadio ključ iz džepa i isto tako, nespretno, otključao vrata svog apartmana na poslednjem, devetom spratu.

"Imaš ukusa", iznenađeno je rekao Jin razgledajući enterijer apartmana.

"Trudim se", nasmejao se Namjoon čuvši frktanje drugog koji nije očekivao takav odgovor.

Voleo je da se, povremeno, šali na Jinov račun. Reakcije starijeg su ga uvek nasmejale, ma kako god on bio raspoložen.

Bacio je pogled kroz prozor shvativši da se sunce izborilo sa tmurnim oblacima, te ih ubrzo oteralo.

"Izgleda da ćemo odeću sušiti napolju", rekao je Namjoon još uvek gledajući kroz prozor.

"Molim? Ja se ne skida-"

Jin je zastao takođe pogledavši kroz prozor. Mlađi se uveliko smejao.

"Oh... Izgleda", nastavio je osećajući se pomalo glupo zbog burne reakcije.

"To je bilo poprilično smotano", izgovorio je Namjoon željno iščekujući reakciju drugog.

Smeđokosi se namrštio prekrstivši ruke i streljavši Namjoona pogledom.

"Šta ti imaš protiv moje 'smotanosti'?", upitao je Jin, naročito naglašavajući reč 'smotanost' za koju je smatrao da nema nikakvog smisla i da je glupa za reći.

Ipak, nije bila glupa za reći ako je Namjoon izgovorio...

"Ništa. Zapravo, dopada mi se", odgovorio je rozokosi.

Stariji se spremao da borbeno odgovori, ali su ga reči koje je čuo zatekle. Zbunjeno je pogledao u drugog koji je stajao pored prozora sa pogledom prikovanim za nebo. Nije rekao ništa, pa je tišina odlučila da preuzme kontrolu. Ipak, ovog puta bila je neprijatna.

[A/N:

Deco moja, počinjem da zaista volim ovu fanfikciju, halp (':

Takođe, da, kiša, nisam mogla da se suzdržim... Ššššš...