Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[09]

27. jun, Seul, Koreja

Mladić smeđe kose sedeo je za stolom, sa šoljicom kafe u rukama, gledajući u prazno. Preko puta njega nalazio se Namjoon, koji je vodio bitku sa svojim mislima i tišinom. Ta tišina, bila je prokleto nepodnošljiva. Zašto li je baš sada odlučila da se pojavi, baš sada kada treba da razgovaraju? Za Namjoona je, trenutno, bilo užasno teško započeti bilo kakav razgovor.

Jin je uzdahnuo pogled uperivši u rozokosog. Lagano je spustio šoljicu na staklenu površinu okruglog stola smišljajući šta da uopšte kaže. Ubrzo je odlučio da kaže istinu.

"Ova tišina je užasna. Ranije sam voleo da ćutimo zajedno... Ali... Ali sada je jednostavno nepodnošljivo", izustio je sporo, očekujući reakciju drugog koji se trgao istog trenutka kada su reči počele da se nižu.

Pogledao ga je u oči.

"Oprosti mi", odgovorio je Namjoon tiho uzdahnuvši.

Jin je odmahnuo glavom blago se nagnuvši napred, ka drugom.

"Nešto nam se dešava, Namjoone. I ne znam da li je to dobro ili loše...", rekao je dobivši zbunjeni pogled kao prvobitan Namjoonov odgovor.

Smeđokosi ga nikada do sada nije nazvao punim imenom i to je Namjoona i te kako zbunilo. Nateralo ga je na još dublje i mučnije razmišljanje kome nije mogao da se odupre. Gušio se u sopstvenim mislima i niko nije mogao da mu pomogne.

"K-kako to misliš?", izustio je tužnim tonom.

"Zaboravi. Treba da mi ispričaš kako se ovo dogodilo", rekao je Jin pokazujući na Namjoonovo lice puno rana i modrica.

Trebaće mu dosta vremena da se oporavi.

"Zašto je ta priča uopšte bitna?", upitao je Namjoon pokušavajući da skrene sa teme.

Poželeo je da ustane sa stolice, ali ga je Jinova ruka zaustavila.

"Molim te. Želim da znam ko ti je to uradio i zašto", prošaputao je Jin pogledavši ga u oči.

Srce mlađeg ponovo je zaigralo brže nego inače. Par trenutaka gledao je u ruku smeđokosog koja je čvrsto držala njegov zglob. Uzdahnuvši, vratio se u prvobitan položaj, a tu nežnu ruku više nije osećao na svojoj.

"Zašto bi to želeo da znaš?", Namjoon je nastavio sa pitanjima osećajući nekakvu tenziju u vazduhu.

"Zato što je neko upravo povredio osobu koja mi znači... I koju volim", odgovorio je Jin ozbiljnim tonom.

Rozokosog ove reči nisu u potpunosti iznenadile. Međutim, iznenadilo ga je to što ih je drugi izgovorio tako direktno i na, njemu, neki čudan način.

Uzdahnuo je u znak predaje.

"U redu. Ako već toliko želiš da znaš-"

"Želim."

Stavivši ruke na sto, Namjoon je pogledao u Jina koji je svakog trenutka očekivao početak njegove priče.

"Lu. Momak sa kojim sam se potukao. Bili smo prijatelji. Zapravo sam mislio da smo još uvek... Sećaš li se kada si me pitao da ti ispričam svoju prvu ljubavnu priču?", počeo je Namjoon.

Drugi je samo blago klimnuo glavom.

"Ta priča... Nisam ti sve rekao. Smatrao sam te stvari potpuno nebitnim. Uostalom, zašto bi nekog poput tebe to interesovalo? Ispričao sam je površno, šturo", nastavio je.

Par trenutaka vladala je tišina, dok se Jinov izraz lica polako menjao.

"Devojka... Devojka u koju sam bio zaljubljen... Bila je devojka u koju je i on bio zaljubljen. Verovatno je još uvek. Sećam se da mu nikada zaista nisam priznao ono što sam prema njoj osećao, nisam imao srca, te sam tu ljubav skrivao. Faktički sam devojku prepustio njemu. Bio mi je jedan od boljih prijatelja, samo sam želeo da bude srećan. Yoongi, mladić kojeg sam još tada upoznao, govorio mi je da to ne radim; da nije pametno samo otići i ostaviti osećanja po strani", zastao je onog trenutka kada je osetio da nema više glasa.

Duboko je uzdahnuo pokušavajući da se smiri. Smeđokosi je jasno video da je drugom sve ovo teško palo.

"Izlajao sam se. Ne Luu, već njoj. Njih dvoje još uvek nisu imali ništa, ali značila mu je skoro koliko i meni. Nisam to više mogao da držim u sebi, kasno uveče sam otišao do nje i sve joj rekao. A onda... Sledećeg jutra, ona je otišla zauvek. Ne znam da li mu je rekla, ali znam da me on više nikako ne smatra prijateljem. Od te večeri me, tako ponekad, obuzme nešto neopisivo. I natera da okusim gorčinu viskija."

Ponovo tišina. Sve što je izgovorio, svaku reč, imao je osećaj da ga je udarila po sred lica. Njegovo srce, kucalo je kao kakav tužni i stari metronom koji kuca čisto radi reda. Ono što mu je sada okupiralo um bio je smeđokosi mladić koji je ćutke sedeo preko puta njega. Nije želeo da izgleda kao da svoje slomljeno srce leči njim.

"Zaista mi je žao... Nisam imao pojma da je sve to bilo tako...", izgovorio je Jin stavivši ruku na Namjoonovu.

Svake sekunde stiskao je jače, time pokušavajući da mu na bilo kakav način pruži podršku.

"U redu je. Želeo si da znaš, saznao si. A batine - zaslužio sam ih", rekao je Namjoon kroz blagi osmeh.

Taj osmeh bio je i više nego lažan.

"Ne. Nemoj tako jer ovo apsolutno nije tvoja krivica. Bio si zaljubljen i to je u redu", rekao je smeđokosi namrštivši se.

Drugi je tek sada primetio Jinovu ruku na svojoj i obuzelo ga je ono osećanje koje se pojavilo prvi put kada ga je sreo - zaljubljenost.

"Ne želim da lečim ranu tobom. Ne želim da izgleda kao da te iskorišćavam...", pomislio je gledajući u njihove ruke.

"Pusti sada to, biću sasvim okej. Nema potrebe za brigom", rekao je Namjoon ponovo se nasmejavši.

Jin je uzvratio slabašni osmeh osetivši leptiriće u stomaku.

Tišina se ponovo ušunjala, mada, nikada ih nije ni napuštala. Tenzija u vazduhu je nestala ostavljajući dva mladića da, koliko god mogu, uživaju u sunčanom jutru.

Možda će njihova ljubavna priča biti najlepša priča, a možda je i neće biti, ko zna?

Jedino što su njih dvojica sada znali bilo je to da su zaljubljeni.

[A/N:

Nemam šta da kažem na ovo, sem da mi je žao ako previše razvlačim. Mada, videćete, ne mogu ništa da vam otkrivam.