Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[17]

21. jul, Seul, Koreja

"Veče je divno", rekao je Namjoon posmatrajući ljude u baru i ispijajući koktel koji je naručio.

Sunce još uvek nije zašlo, a mesto je vrvelo od ljudi. Mogao se zakleti da će ova noć biti luda. S druge strane, Jin je, samo zbog rozokosog mladića, pristao da krene. Nije želeo još jedan incident, te je čvrsto odlučio da će drugog držati što dalje od alkohola.

Međutim, izgledalo je kao da Namjoon samog sebe drži dalje od alkohola; njegovo piće nije sadržalo ni kapljicu istog. Jin je zbog toga bio izuzetno zadovoljan i raspoložen, pa mu ovaj izlazak i glasna muzika nisu predstavljali problem. Sa blagim osmehom na licu gledao je u Namjoona, koji je, jedva primetno, pomerao telo u ritmu muzike.

"Hoćeš li da... igramo?", upitao je Jin, kao odgovor zaradivši zbunjen izraz lica od mlađeg.

"Da li sam ja to dobro čuo ili si me pitao da igram sa tobom?", izgovorio je Namjoon, približivši mu se kako bi drugi mogao da ga čuje jer je muzika bila glasna.

Jinovi obrazi poprimili su crvenu boju i uveliko su goreli. Bilo mu je i više nego drago što je prostorija zamračena, te rozokosi tu promenu ne može primetiti.

"Dobro si čuo", konačno je odgovorio, pritom usne približivši uhu drugog, a potom se nasmejavši.

Istog trenutka njegove ruke našle su se u Namjoonovim, a obojica su se našla na podijumu, stapajući se sa drugim ljudima koji su uživali u ritmu.

Namjoon nije bio dobar u igranju; Jin je to primetio. Ali bez obzira na tu činjenicu, njegovo lice krasio je osmeh koji nikako da nestane, a njegovo srce kucalo je u nekom neobjašnjivom i srećnom ritmu. Odavno nije osetio ono što je sada. Neprestano je gledao u mlađeg koji je više mahao i mlatarao rukama, nego zaista igrao. Doživljavajući sve ovo, Jin se osećao srećnim. I tada je shvatio da će svemu ubrzo doći kraj; leto će proći, on će otići i možda se nikada više neće vratiti. A sreća? Ostaviće je ovde, u Seulu, zajedno sa svojim srcem. To će ostaviti ovde.

"Jine?", trgao ga je Namjoonov glas i njegov dodir koji je osetio.

Podigao je pogled susrevši se sa tamnim očima drugog.

"Da li je sve u redu? A-ako hoćeš možemo da sednemo", nastavio je Namjoon približivši mu se kako bi ga smeđokosi čuo.

Jin je odmahnuo glavom nasmejavši se.

"Ne, u redu sam, ne brini", izustio je, "Zašto si stao? Pokaži mi još neki tvoj zavodljiv pokret, jednostavno ih se ne mogu nagledati", smejao se primećujući kako osmeh raste i na licu mlađeg.

Stariji je samom sebi obećao da će preostalo vreme iskoristiti najbolje što može, a da će uspomene sačuvati kao najdragocenije blago.

***

Prošla je ponoć, a mladići su odlučili da će ostatak vremena predviđenog za izlazak provesti u šetnji. Hodali su jedan pored drugog, sporo i u tišini. Jinov pogled bio je usmeren na vedro nebo čiji je vladar, Mesec, bio u potpunom sjaju, a zvezde, kao mali ukrasi, bile potpuno vidljive; svaka od njih. Namjoon je čas gledao u more, čas, kraičkom oka, u Jina, pa u nebo i još ko zna gde. Klasična zaljubljenost.

Trudio se da ove letnje dane, koliko god može, Jinu ulepša i da u svakom od tih dana ostavi bar po jednu lepu uspomenu. Ponovo ga je pogledao, na trenutak se diveći njegovoj lepoti, a potom je pogled spustio na njihove ruke koje nisu držale jedna drugu. A tako su želele. Tiho je uzdahnuo, nežno uhvativši ruku smeđokosog koji se istog trenutka trgao. Pogledi su im se sreli, a plamen u njima se rasplamsao. Nisu progovorili ni reči.

I kao namerno, našli su se na onoj plaži. Nosila je toliko sećanja da su se na trenutak osećali posramljeno. Ta sećanja bila su iz onih dana kada ni jedan, a ni drugi nisu bili sigurni u ono što zaista žele.

"Sećaš li se... one divne, prve letnje večeri koju smo proveli ovde?", izustio je Namjoon legavši na pesak.

Tišina je konačno prekinuta.

"Kako bih mogao da zaboravim?", odgvorio je Jin, našavši se pored rozokosog mladića.

Sve je bilo tako mirno, spokojno, toliko da je i zaličilo na to čuveno veče.

"Koliko sam samo hrabrosti i smelosti skupljao kako bih učinio ono što mi je bilo na umu", smejao se Namjoon gledajući smeđokosog direktno u oči.

Jin je blago odmahnuo glavom prisećajući se svega. U tom trenutku Namjoon je ustao, zadržavši onaj široki osmeh.

"Šta to radiš?", izustio je Jin primetivši kako Namjoon izuva patike i čarape.

"Voda je divna", odgovorio je drugi podigavši nogavice svojih pocepanih farmerki, "Hajde!"

Našao se u najplićem delu mora, voda je bila topla i bistrija no ikada pre. Jin je uradio isto, a potom mu se lagano približavao, usput gledajući gde gazi. Namjoon je napunio šaku vodom, a potom isprskao drugog ne bi li mu time privukao pažnju koja je bila usmerena na kamenčiće i školjke u pesku.

"Hej!", ljutito je povikao Jin.

"N-ne, stani!", nastavio je uplašeno, čim je primetio da Namjoon trči ka njemu.

Jurili su se vičući i osećajući se kao jedini na svetu. Uskoro su bili potpuno mokri, ali se nisu obazirali na to nimalo.

"Moj si", prošaputao je Namjoon konačno ga uhvativši za zglob ruke i privukavši ga sebi.

Divlji leptirići su se vratili i neopisivo mnogo su golicali unutrašnjost stomaka obojice mladića. Neočekivano, stariji je odgurnuo Namjoona koji je izgubio ravnotežu i pao u vodu, uz jedan ogroman prasak. Istog trenutka nastao je smeh, a ubrzo se i Jin našao u plitkoj vodi, preko drugog.

Voda se smirila, a oni su ćutke gledali jedan u drugog. Jednom rukom stariji je lagano prolazio kroz, sada mokru, kosu drugog. Dugo su se i bez treptaja, a skoro i bez daha, gledali. Sve kao da je bilo na njihovoj strani. Sporo su prilazili, sve dok se njihove usne nisu srele i spojile kao puzle. Nežno su se dodirivale i pomerale, baš kao što su obojica želela.

Još jedna uspomena urezana duboko u njihovu pamet.

[A/N:

Iako mi se kraj ne dopada, emotivna sam i ne znam šta drugo da vam kažem :')))