Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[01]

31. maj, Seul, Koreja

Malo mu je falilo da se uspava na današnjem predavanju. No, to nikako nije sebi mogao dopustiti, ipak je želeo da položi ispit kako valja. Napustivši ogromnu zgradu u kojoj je proveo poslednjih par sati, osetio je blagi povetarac koji je razbijao nepodnošljivu vrućinu.

Misli su mu lutale, te mu je na pamet pao rozokosi mladić kojeg je pre par dana upoznao. Potajno se nadao da će ga uskoro ponovo videti.

Ovoga puta, bio je i više nego zahvalan vetru koji nije prestajao da duva. Mogao se zakleti da bi ga vrućina ubila. Hodao je sporo pokušavajući da pogledom uhvati neki lep prizor. I, taj pogled, zaustavio se na muškoj figuri. Zastao je shvativši da je to onaj mladić od juče. Ponovo je sedeo na istom mestu, u istom položaju.

"Ponovo sediš tu i pokušavaš da ne skočiš?", progovorio je približavajući mu se.

Namjoon se okrenuo spustivši se na tlo, a potom se naslonivši na zarđali most.

"Ponovo prolaziš ovuda i praviš se pametan?", odgovorio je pitanjem, sa osmehom pogledavši u Jina.

Smeđokosi je uzdahnuo naslonivši se pored njega.

"Mrtav sam", rekao je Jin menjajući temu.

Namjoon je odmahnuo glavom.

"Ne, nisi. Da si mrtav, dotok krvi u tvoj mozak nikako ne bi bio moguć, bio bi bez kiseonika i verovatno pod zemljom", objasnio je.

Jin je okrenuo glavu namršteno ga pogledavši.

"U redu je, Ajnštajne. Shvatili smo", rekao je prekrstivši ruke.

Drugi se polu glasno nasmejao zbog nadimka koji mu je Jin dodelio. A onda, njihovi pogledi su se sreli. Par trenutaka samo su gledali jedan u drugog. Kontakt očima prekinuo je stariji osetivši neku dozu neprijatnosti, dok je Namjoonov pogled još uvek bio fokusiran na njega.

"Mislim da je ovo tvoje", oglasio se Namjoon stavivši ruku u zadnji džep svojih iscepanih farmerki i izvadivši komad hartije.

To je privuklo Jinovu pažnju, te ga je pogledao ubrzo ugledavši papir koji mu je nedostajao.

"O bože! Pa to je deo eseja koji sam pisao nedelju dana i koji mi treba za sutra!", povikao je sa osmehom na licu.

"Gde si ga pronašao?", nastavio je Jin radosno pogledavši u mladića pored sebe.

"Bio je zaglavljen među rešetkama mosta. Zahvali vetru što je prestao da divlja na vreme, inače bi ovaj papir bio ko zna gde", odgovorio je Namjoon pružajući mu odbegli papir.

Uzevši komad hartije i smestivši ga u torbu, Jin je ponovo pogledao u drugog. Namjoon je bio drugačiji. Ponašao se drugačije od onih koje je stariji poznavao. Bio je očigledno vrlo inteligentan, ali na neki, Jinu, poseban način. Ta njegova inteligencija bila je simpatična, privlačna. Uhvativši svoje misli koje su otišle predaleko, stariji se trgao okrenuvši glavu.

"Pomislio sam da ću morati da pišem ponovo. Ali zahvaljujući tebi, sada mislim suprotno. Hvala ti", konačno je progovorio, ovog puta ne podižući pogled.

Na licu rozokosog mladića se pojavio onaj osmeh koji se starijem već urezao u pamćenje.

"Nema potrebe za zahvaljivanjem. Da li si za lizalicu?", rekao je Namjoon pruživši Jinu dve lizalice kako bi mogao da izabere.

Jin ga je pogledao zbunjeno, a potom pogled spustio na slatkiše koje je drugi držao. Slabašno se nasmejao uzevši onu upakovanu u roze papir.

"Ta mi je omiljena", prokomentarisao je Namjoon zadovoljno gledajući kako stariji skida omot.

Stavivši svoju lizalicu u usta, Namjoon je zaćutao. Nemo je gledao ispred sebe skoro zaboravivši da nije sam. I Jin je ćutao. Kraičkom oka su se, par puta, pogledali, ali onako krišom.

Tišina koja je vladala nije im stvarala neprijatnost. Naprotiv, uživali su u njoj.

Ćutanje je trajalo sve dok se slatkiši u njihovim ustima nisu skroz istopili. A onda, pogledi su im se ponovo sreli. Namjoonov je odlutao do Jinovih usana, ali ga je njegov um podigao odvojivši ga od tog očaravajućeg prizora.

Zapravo, shvatio je da je sve u vezi starijeg očaravajuće.

"Znaš, poznajem te svega skoro tri dana, ali mi je drago što sam te uopšte upoznao", izgovorio je Jin konačno razbivši tišinu i trgavši Namjoona iz razmišljanja.

"I meni je drago, mada, činiš se kao smotana osoba", rekao je drugi nasmejavši se i vrativši glavu u prvobitni položaj.

"Molim?", ljutito se oglasio Jin stavivši ruke na bokove.

Došetao je ispred mlađeg kako bi mogao da mu uputi svoj ljutiti pogled.

"Mislim... Prvo si pomislio da pokušavam da izvršim samoubistvo. To se dogodilo usled tvoje brzopletosti i smotanosti. Onda su ti se beleške, eseji i knjige razleteli po ulici, a to se dogodilo usled tvoje nepažnje jer si bio zauzet pričajući mi kako ne treba sedeti na mostu, i naravno, usled tvoje smotanosti", objasnio je Namjoon željno iščekujući reakciju drugog.

Smeđokosi je bio šokiran onim što je čuo i, na njegovo čudo, zaista je pomislio da je smotan. Odmahnuo je glavom kao da se pokušava otarasiti tih misli, a potom je mlađem uputio još jedan ljutiti pogled.

"E pa, Ajnštajne, hvala ti na ovako lepom objašnjenju, prosvetlio si me", rekao je sarkastično ne mogavši da smisli ništa bolje za reći.

Namjoon se na glas nasmejao prošavši rukom kroz kosu.

"Ne brini, to ne menja moje prvobitno mišljenje o tebi", nastavio je shvativši da na neki način uživa nervirajući Jina.

Jin se, sa druge strane, trudio da ne naseda na ove gluposti. Još uvek je smatrao da je drugi inteligentan i da je ta inteligencija privlačna, te ga je to sprečavalo u potpunoj ljutnji.

"U redu. Pobedio si", rekao je podigavši ruke u znak predaje.

Namjoon se, po ko zna koji put, nasmejao.

"Mislim da definitivno želim da te viđam češće. Ovoliko se nisam smejao još odavno. A takođe se u skorije vreme nisam ni šalio ni na čiji račun", rekao je stavivši ruke u džepove.

Tek kada je ponovo pogledao u Jina, shvatio je da ga stariji nije ni čuo jer se nalazio malo dalje od mesta na kome je prethodno stajao. Njegov pogled bio je prikovan za šareno nebo.

Uzdahnuvši u znak olakšanja, Namjoon je došetao do njega priključivši se ponovnom ćutanju.

[A/N:

Recimo da je ovo bolje od prologa :')

E sada, razmišljala sam da vratim knjigu u draft jer sam možda malo požurila sa objavljivanjem, ali videću. Zapravo, sve zavisi od mojih ideja.