Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[12]

3. jul, Seul, Koreja

Nervoza koju je osećao pomešana sa nepodnošljivom dozom brige prevazišla je svaku granicu normale onog trenutka kada je pozvonio već treći put, a odgovora još uvek nije bilo. Drhtavom rukom izvadio je telefon iz džepa, nespretno ukucavši broj telefona smeđokosog mladića. Svim silama se molio da se drugi javi.

Neprestano je lupao nogom o pod, te prolazio rukom kroz svoju izbledelu kosu. Da li je baš toliko zabrljao da drugi uopšte ne želi da ga čuje, a naročito ne da ga vidi?

"Ostavite poruku posle-"

Čuvši govornu poštu, nije ni pomišljao da ostavi bilo kakvu poruku. Mora da vidi Jina.

Pogledavši levo-desno ne bi li spazio nekoga, lagano je spustio ruku na kvaku. Međutim, na njegovo ogromno iznenađenje, vrata su bila otključana. Progutao je knedlu osećajući kako njega guta panika. Odškrinuo je vrata Jinovog apartmana, a potom napravio korak-dva napred, našavši se unutra.

"Jine?", prošaputao je zatvorivši vrata za sobom.

Odgovora još uvek nije bilo.

Osećao se kao kakav provalnik, ali sebi je obećao da će uraditi sve kako bi video drugog, a ujedno i razgovarao sa njim stavljajući tačku na svoje glupe postupke. Želeo je da mu se izvini.

Koračajući ka skoro pa veoma dobro poznatoj dnevnoj sobi, osećaj krivice ga je, zajedno sa tišinom, pratio u stopu. Bilo je i suviše tiho da bi Namjoon to smatrao normalnim, te ga je briga u potpunosti obuzela. Našavši se u prostoriji, ugledao je smeđokosog čija je glava bila na stolu, zajedno sa razbacanim tabletama i polu praznom čašom vode.

Na trenutak je izgubio dah i osetio da je njegovo srce preskočilo otkucaj. Par trenutaka nemo je gledao u prizor koji je zatekao, a potom trčećim korakom prišao drugom. Zgrabio ga je za ramena prodrmavši ga; osećao je suze zbog kojih mu se pred očima mutilo.

"N-ne! Jin!", povikao je pokretom ruke oborivši staklenu čašu sa vodom.

Razbijanje stakla ga je trglo, ali trglo je i smeđokosog Jina. Njegove oči bile su jedva otvorene i ćutke je gledao u Namjoona koji kao da nije imao pojma gde se nalazi. Odjednom se na njegovom licu stvorio ogroman osmeh, a ubrzo se našao na kolenima, grleći starijeg koji je sedeo na stolici, jednom rukom pridržavajući glavu.

"Živ si!", povikao je uhvativši ga za slobodnu ruku, ali sve što je dobio kao trenutan odgovor bio je umorni pogled smeđokosog.

"Zašto ne bih bio?", upitao je Jin nakon par trenutaka.

Bilo mu je potrebno svega nekoliko minuta da se priseti šta se tačno dogodilo.

"Ali ove tablete-"

"Tablete protiv glavobolje. Prosule su se pre nego što sam uspeo da ih skupim. Cele noći oka nisam sklopio, a ta bol u glavi nije mi davala mira", objasnio je Jin gledajući u mlađeg.

Namjoon je ustao osećajući se i više nego glupo. Mada, takav scenario mu nikada ne bi pao na pamet.

"I kako si ti provalio u moj stan? Ili bolje da pitam, zašto si provalio u moj stan?", nastavio je gledajući kako Namjoon seda na stolicu pored.

"Nisam provalio... Vrata su bila otključana, a panika koja me je obuzela nepodnošljiva. Nisi se javljao na telefon, zabrinuo sam se. Videvši da je otključano, morao sam da uđem i vidim da li si dobro...", objasnio je Namjoon osećajući vrelinu na svojim obrazima.

Jin je duboko uzdahnuo bacivši pogled na komadiće stakla na podu koji su, pre samo par minuta, činili čašu.

"I naravno da si usput morao da nešto polomiš. Kuda god da prođeš, kao da uragan prolazi", rekao je sarkastično se nasmejavši.

Mlađi je spustio pogled. Srce mu je još uvek preskakalo otkucaje, ali ovog puta ne zbog panike, već zbog same Jinove pojave. Onih par dana koliko se nisu videli, za njega bili su prazni i usamljeni dani. Uticali su na njega više nego bilo šta do sada.

"Oprosti... Došao sam da razgovaramo", izgovorio je odlučivši da konačno pređe na stvar.

Zadobivši pažnju drugog, nameravao je da istog trena nastavi.

"Pa... Zapravo, došao sam da ti se izvinim... Priznajem da sam bio nesmotren i da sam dozvolio emocijama da upravljaju mnome. Izvini ako sam te na bilo koji način odgurnuo od sebe... To je ono što nikako ne želim, ali bio sam užasno nepažljiv i tako nešto se jednostavno dogodilo..."

Jin ga je ćutke gledao boreći se sa bolom u glavi i pokušavajući da razume sve što je mlađi rekao. Osećao se čudno; nikada nije ni pomislio da će doći do ovoga. Izvinjenje nije očekivao, niti tražio. Smatrao je da će vreme uraditi svoje, ali šta ako već jeste?

"Uhh... U redu je. Svi se ponekad zanesemo", kratko je odgovorio kraičkom oka pogledavši u Namjoona čiji je pogled odavno bio zakovan za tlo.

"Valjda je to tačno... Uglavnom, drago mi je da si dobro", rekao je Namjoon.

Pogledi su im se konačno sreli.

"Postoji još jedna stvar..."

"Koja stvar?"

"Leto ne traje zauvek, s toga postoji još nešto što ću ti reći."

"Šta to?"

Njegovo srce nije imalo mira, dlanovi su mu se znojili i osećao se kao da mu život zavisi od onoga šta planira reći. Međutim, šta ako ipak zavisi?

"Ja... Volim te..."

[A/N:

Pa, setila sam se da ova knjiga postoji, zdravo (':