Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[07]

22. jun, Seul, Koreja

Topli sunčevi zraci koji su se probijali kroz roletne i padali na lice rozokosog mladića su ga, zajedno sa snažnom glavoboljom, probudili. Njegov prvi pokušaj da ustane bio je neuspešan, te je nemo gledao u plafon pokušavajući da se seti svega što se dogodilo prošle večeri. No, ni to mu nije polazilo za rukom.

Osećao je da mu je glava preteška, telo slabo. Nije imao pojma koje je doba dana, međutim, trenutno je to bio najmanji problem. Na pamet mu je pao smeđokosi Jin i njegovo srce zaigralo je jače nego obično. Znao je da su sinoć u gradu bili zajedno i to je bilo sve čega se sećao.

"Prokletstvo...", izgovorio je kroz zube podigavši se u sedeći položaj.

Oštra bol u glavi nije nestajala. Namjoon je uzdahnuo prošavši prstima kroz svoju izbledelu kosu. Nadao se da nije napravio nikakvu glupost koja bi, na bilo kakav način, smeđokosog udaljila od njega.

Ubrzo se našao na nogama u potrazi za mobilnim telefonom. Tek je tada primetio da je u istoj garderobi od sinoć; uske farmerke su ga već stezale, a kožna jakna mu smetala. Sledeća stvar koja mu je pala na pamet bila je kako je uopšte dospeo kući. Nervozno je skinuo crnu jaknu i bacio je na pod, međutim, prisetio se da je njegov telefon u džepu jakne onog momenta kada se čuo glasan udarac.

"Sranje!", povikao je spustivši se i uzevši telefon.

Izdahnuo je sa olakšanjem videvši da je uređaj izdržao udarac o laminat. Njegova namera da nazove smeđokosog mladića skoro da je iščezla. Zaputio se u kuhinju bez ikakvog cilja, ali nekakav zvuk ga je zaustavio. Par trenutaka zbunjeno je stajao na sred prostorije još uvek ne shvatajući da je neko na njegovim vratima. Lupanje ga je trglo iz misli.

Užurbanim koracima došao je do ulaznih vrata, usput prošavši pored ogledala. Jedino što je u hodu mogao videti je neuredna kosa. Nespretno je otključao vrata našavši se u čudu. Ipak, radovao se ugledavši upravo onu osobu koju je želeo da vidi.

"J-jin?", izustio je promuklim glasom.

Stariji mu je uputio zabrinuti izraz lica.

"Izgledaš kao da te je pregazio voz", rekao je ulazeći u apartman.

"Pregazila me je glavobolja", ispravio ga je Namjoon zaključavajući vrata i okrećući se ka smeđokosom.

"Bolje reći alkohol, tačnije viski", dodao je Jin ljutito ga pogledavši.

Namjoon je uzdahnuo stavivši desnu ruku na vrat, svake sekunde pojačavajući stisak. Nije smeo ni da pita šta se sinoć dogodilo. Njegovo srce nije imalo mira.

"Otkud ti ovde ovako rano?", upitao je gledajući u Jina koji se već smestio na kauč definitivno se osećajući kao kod kuće.

"Rano? Odavno je prošlo podne! Došao sam po najvećoj vrućini samo da se uverim da nisi kojim slučajem ispustio dušu jer si prokleto nedostupan!", odgovorio je Jin blago povišenim tonom.

Rozokosi mladić par trenutaka nemo je stajao gledajući u drugog. Sama pomisao na to da se stariji zabrinuo činila je da svetla nijansa crvene išara njegovo lice.

"Oprosti...", prošaputao je, "Odužiću ti se kafom. Koju još uvek nisam skuvao, ali hoću."

Jin je zakolutao očima pošavši u kuhinju, za Namjoonom. Rozokosi nije bio svestan činjenice da je drugi sa njim u prostoriji, te ga, zapravo, nije ni primetio. Imao je osećaj da taj prokleti viski još uvek deluje, iako je dejstvo odavno trebalo ispariti.

Uzevši šoljice u ruke, setio se da je kutija šećera u vitrini, na drugoj strani kuhinjskog stola. Okrenuvši se, umalo je udario u smeđokosog i tog trenutka ispustio oba keramička suda koja su se raspršila na komade.

"Da li si ti blesav?!", histerično je povikao Namjoon stavivši ruku na srce.

Nikako nije očekivao Jina iza sebe, te se prepao. Vrlo brzo je poželeo da nestane, smatrajući da će se stariji ovome smejati.

"To su bile moje omiljenje šoljice!", rekao je Namjoon, još uvek šokiran.

Smeđokosi se nasmejao naslonivši se na sto.

"I onda sam ja smotan", rekao je pokazujući na nered i posebno naglašavajući reč 'smotan'.

"Prepao si me...", izustio je drugi duboko uzdahnuvši.

Osećao je da mu glava ponovo pulsira; postajalo je nepodnošljivo. Stavio je ruku na čelo prstima ga blago masirajući.

"Ne izgledaš najbolje", oglasio se Jin ostavljajući ono smešno prepadanje po strani.

"I ne osećam se tako", rekao je Namjoon pogledavši u razbacane komade keramike na kuhinjskim pločicama.

Pogled je usmerio na smeđokosog. Zanemarivši bol u glavi, ponovo je osetio brze otkucaje svog srca. Sve što je želeo da, po tom pitanju, preduzme, palo je u vodu onog trenutka kada mu je misao o prošloj noći okupirala um.

Jina je, sa druge strane, još uvek mučilo ono što je drugi izgovorio pod uticajem alkohola. Želeo je da zna istinu, da to čuje od rozokosog, iako je, na neki način, imao predstavu o njihovom odnosu u priči čije reči sami pišu. Nadao se da će ona imati srećan kraj. Ili, bolje rečeno, nadao se da kraja neće biti. Zauvek je želeo da ta priča traje.

"Pogubili smo se", izustio je Namjoon prekinuvši tišinu zbog koje su skoro zaboravili da nisu sami.

"Izgleda... ", potvrdio je Jin odmahujući glavom.

"Hajde, ja ću skupiti ovaj nered, a ti se presvuci. Vodim te na kafu jer očigledno nisi sposoban da je sam skuvaš", nastavio je.

Namjoon se namrštio.

"I te kako sam sposoban da skuvam kafu!", povikao je ljutito.

"Da, da. Sada idi i sredi se. Izgledaš pregaženo."

"Ta fora je propala jer si je već, na početku, spomenuo."

Obojica su namrštenih izraza lica gledali jedan u drugog. Ubrzo su shvatili da bi ovako mogli doveka, te je svako otišao svojim poslom. Imali su osećaj da će ovo biti jedan od onih teških i napornih dana.

[A/N:

Nakon nedelju dana pisanja i brisanja ovog chaptera, konačno sam sklepala nešto. Užasno je, znam, zaista mi je žao zbog toga.

Takođe, potruduću se da izbacujem nove delove vikendom, kao što sam i rekla. Međutim, prošlog vikenda bila sam jako lenja, razumite me.