Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[04]

15. jun, Seul, Koreja

Predveče, sunce je krvlju nebo oblivalo i bacalo na vodu senke skerletnih oblaka, bojilo rumenilom vodenu površinu; palilo vidik; crvenilom kao vatrom objasjavalo dvojicu mladića. Sedeli su na peščanoj površini, dalje od zarđalog mosta, i jednostavno ponovo ćutali. Opijao ih je neki miris svežine, zvuk udaranja vode o stene, blagi vetar.

Okrenuvši glavu, stariji se zagledao u mladića pored sebe. Primetio je da njegova kosa bledi, međutim, to mu nimalo nije smetalo. Lice tog mladića izgledalo mu je božanstveno. Nije znao je li to zbog boja koje je sunce za sobom ostavljalo ili zbog njega samog. To ga zapravo nije ni zanimalo.

U ćutanju su proveli još jedan zalazak užarenog kruga, te su posmatrali kako noć preuzima vođstvo u večitoj borbi svetlosti i tame. I tako svaki put.

"Nebo je noćas poprilično vedro. Imam osećaj da mogu da izbrojim svaku zvezdu", progovorio je rozokosi razbijajući tišinu.

Drugi se trgao, na par sekundi odvajajući pogled od mladića pored sebe.

"Da, divno je", odgovorio je ponovo ga pogledavši u nadi da će uhvatiti taj njegov oštri pogled, koji je ipak bio tako blag.

I uhvatio ga je. Pogledi su im se sreli. I ponovo se na tome okončalo.

"Razmišljao sam o nečemu", nastavio je stariji videvši blagi osmeh na licu rozokosog.

"O čemu to?", radoznalo je upitao Namjoon približivši mu se koji milimetar.

Drugi je zastao nemo gledajući u mladića pored sebe.

"Zemlja zove Jina", izgovorio je Namjoon rukom mašući Jinu ispred očiju.

Jin se trgao par puta trepnuvši. Njegovo srce nije imalo mira, ma koliko god se trudio da se pribere. Te usne. To lice. Taj mladić. Taj rozokosi mladić.

Dopadao mu se. Samo, bilo je teško to priznati, reći, pa čak i pomisliti. Zašto? Ne, nije znao. Milion puta je samog sebe pitao isto.

S druge strane, Namjoon je pokušavao da se suzdrži. Želeo je da se njihove usne upoznaju, bar na kratko. Samo na kratko. Međutim, određeni osećaj mu je govorio da se smiri, da se spusti na tlo. "Zašto bi neko poput njega želeo nekoga poput mene...?" je bilo pitanje koje mu nije dozvoljavalo da uradi ono što je nameravao.

I tako, Namjoon nije dobio odgovor na svoje pitanje; Jin je zaboravio ono što je želeo da kaže. Njihovi pogledi su se odvojili otišavši svaki na svoju stranu.

"Zaboravio sam", rekao je Jin iskreno.

Mlađi se nasmejao ne skidajući pogled sa mora ispred sebe.

"Misliš li da je broj dana u poznavanju određene osobe bitan? Možeš li da osećaš nešto čak iako taj broj nije veliki?", pitao je, još uvek gledajući ispred sebe, kao da se plaši ponovnog susreta sa pogledom drugog.

"Broj je samo broj... Možeš osećati to nešto čak i nakon jednog zajedničkog pogleda. Nije li to takozvana ljubav na prvi pogled?", rekao je Jin osećajući da mu telo gori, a srce lupa kao nikada do sada.

"Postoji li tako nešto?", pitao je Namjoon okrenuvši glavu ka smeđokosom.

Vetar je nežno mazio njihova lica, dok je mesec već uveliko sijao. Nisu primetili ni jedno, ni drugo. Za njih je vreme stalo.

"Zašto me pitaš tako nešto ovako... Ovako iznenada?", izustio je stariji sada već nemajući nikakav odgovor.

Progutao je knedlu.

"Zato što izgleda da osećam ono nešto", odgovorio je Namjoon svojim pogledom zarobivši Jinov.

Nož u srce.

"D-drago mi je zbog toga. Srećan sam... Srećan sam zbog tebe", odgovorio je Jin osećajući da tone.

Oh, da je samo znao da nije kraj. Da je samo znao da su tek na početku. Zajedno.

Mislio je da je sve potonulo; sve njegove nade, baš kao i on sam. Ponovo je progutao knedlu očekujući da drugi išta kaže jer ga je tišina, trenutno, ubijala. Kidala ga je na komade i bacala u more tuge.

Osećao se ružno. Spustio je pogled.

"Pogledaj me", izgovorio je Namjoon prišavši mu još malo.

Malo je bilo mnogo. Bili su suviše blizu.

"Ja...", izustio je Jin.

"Samo me pogledaj", oglasio se rozokosi blago se nasmejavši.

Ponovo ništa.

Rukom je, nežno, podigao Jinovu glavu i pogledi su im se, još jednom, sreli. Jedan je bio oštar, ali mio. Drugi blag, ali na neki način tužan.

Njegova ruka zaustavila se na vrelom obrazu starijeg. Sada su bili još bliže.

"Kako se osećaš?"

"Z-zašto?"

"Goriš."

Goreo je. Trudio se da to potisne, da se kontroliše, smiri, ali ipak je goreo. Njegov um bio je okupiran raznim pitanjima na koja nije imao nijedan odgovor. Trgao se i spustio pogled onog momenta kada je osetio dodir na svojoj ruci.

Mlađi je uveliko izmenio svoj položaj. Stajao je na kolenima pored zbunjenog Jina, sa jednom rukom na njegovom obrazu, a drugom na njegovoj ruci. Sve je bilo tiho i izgledalo je kao da im dopušta da ostvare njihove namere; nigde nije bilo nikoga. Plaža je bila pusta, voda tiša nego ikada, a mesec najsvetliji do sada. Ili se bar tako njima dvojici činilo.

Jin je mogao da oseti dah koji je golicao njegove usne. Da li je moguće biti bliže od najbližeg? Trenutno je osećao da je i te kako moguće.

Za njih dvojicu su sekunde sada bile dani; sve je ovo izgledalo presporo, ostavljalo ih je u neizvesnosti.

Dodirnule su se. Njihove usne, konačno su se dodirnule, oči zatvorile, tela opustila. Konačno! Prošla je čitava večnost, zar ne? Ili, zapravo, nije?

Sladak ukus preplavio je obojicu dok su se njihove usne neprestano, sporo i nežno pomerale dopuštajući im da uživaju koliko god žele. Ali, odjednom je sve samo prestalo. Možda ipak nisu u stanju da sada uživaju koliko im se prohte.

Vetar je postajao jači, voda nemirna, a mesec su zaklonili krupni oblaci. Mladići su bili zbunjeni. Toliko zbunjeni da su se, bez ijedne reči, rastali.

I tako, bili su sami sa svojim mislima. Da, na tome se okončalo.

[A/N:

E sada, zaista sam se potrudila oko ovog chaptera i na neki način mi se ova fanfikcija dopada, ali imam osećaj da će propasti. Jednostavno, ljudi je ne čitaju. Ne znam.