Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[15]

14. jul, Seul, Koreja

Našao se u potpunoj belini; u nekakvom ništavilu. Okretao se oko sopstvene ose pokušavajući da shvati šta se dešava, a onda - pojavio se on; rozokosi mladić. Gledao ga je sa neobjašnjivim osmehom na licu, sa onim njegovim čuvenim osmehom koji je u ovoj situaciji drugome bio čudan.

Pokušao je da se pomeri, da napravi par koraka napred, ka njemu, ali koliko god hodao ili trčao, ostajao je na istom mestu; nije se pomakao ni milimetar. I odjednom, pojavila se njemu poznata devojka, tik uz mladića izbledele kose. Oboje su se smejali dok je drugi bespomoćno gledao, svim silama se trudeći da nešto izgovori.

Njegova usta su se otvarala, ali nijedna jedina reč nije se mogla čuti. Nijedan jedini glas. Ništa. Uplašeno je pogledao oko sebe i istog trenutka, svo troje, našli su se na čuvenom mostu, nedaleko od plaže i nemirnog plavog mora. Još uvek je bio u nemogućnosti da se pomeri. Devojka ga je spazila i široko se nasmejala, a potom se okrenula prema rozokosom mladiću. Samouvereno stavivši ruku na njegov obraz, polako mu se približavala; milimetar po milimetar.

"Joon..."

"J-joon!"

"Joon!"

Naglo se podigao iz ležećeg položaja, zarivši lice u šake. Disao je duboko, dok se znoj lagano slivao niz njegov vrat i duž kičme. Ono je bio samo košmar - košmar koji je poljuljao sve u smeđokosom mladiću; svako osećanje i misao. Suze. Nije znao tačno zbog čega je plakao, ali suze su lagano tekle iz njegovih očiju. Zabacio je glavu pozadi trudeći se da se smiri.

"To je samo ružan san...", ponavljao je u sebi, rukama brišući mokre obraze.

Nalazio se u mrklom mraku, a jedino su brojevi na digitalnom satu bili vidljivi; odavno je prošla ponoć. Ubrzo se prisetio da nije kod kuće. Dan je proveo sa Namjoonom, ali čitav taj dan bio je izuzetno čudan. Nakon susreta sa poznanicom rozokosog mladića, sve je izgledalo sivo i tmurno.

Začulo se otvaranje vrata koje je privuklo Jinovu pažnju i prekinulo njegovo razmišljanje. Još jednom je, brzo, prešao rukama preko lica ne bi li se uverio da suza više nema.

Zračak svetlosti se promolio u sobu, a na vratima stajao je Namjoon, trudeći se da bude što je tiši mogao. Njegove usne bile su formirane u blagi osmeh.

"Jine?", prošaputao je, lagano odškrinuvši vrata.

"Spavaš?"

Jin je odmah pružio ruku upalivši lampu nedaleko od kreveta u kome se nalazio. Istog trenutka blaga svetlost okupala je prostoriju, te je jasnije mogao videti mlađeg.

"N-ne više", izustio je Jin pogledavši ga.

Rozokosi je ubrzo promenio izraz lica, ušavši u sobu.

"Nadam se da ti ne smetam", izustio je sedajući na ivicu kreveta, nedaleko od Jina, koji se skupljenih kolena nalazio na istom.

"Ovo je tvoja soba... Ne možeš da mi smetaš u svojoj sobi...", odgovorio je Jin najtiše što je mogao, ali to je opet bilo dovoljno glasno kako bi drugi čuo.

Ponovni blagi osmeh, na trenutak, je ukrasio lice rozokosog mladića, dok mu je srce kucalo toliko jako da bi svakog časa moglo izleteli iz grudnog koša. Ili je možda, pak, preskakalo otkucaje? Ko zna?

"Da, možda si u pravu. Ali uspavao si se na kauču, gledajući film koji si ti preporučio", smejao se Namjoon, "Morao sam da te donesem ovde... I odlučio sam da ću večeras ja spavati na kauču, ali učinilo mi se da sam čuo kako me zoveš i to me je probudilo", nastavio je sa svojim objašnjenjem.

Jin je progutao knedlu uzdahnuvši. Zabrinuti izraz lica mladića pored mu je govorio da će biti prinuđen da kaže šta se zapravo dogodilo. I pre nego što je išta izustio, suze su ponovo skliznule niz njegove rumene obraze.

"Jine...", izustio je drugi prišavši mu, nesiguran u ono šta treba uraditi i da li bilo šta uraditi.

Nakon samo par trenutaka našao se u zagrljaju starijeg. Vukao ga je ka sebi grleći sve jače. Moglo bi se reći da je Namjoon predpostavio šta se dogodilo, te je uzvratio zagrljaj nežno stavivši ruke na leđa drugog.

"Košmar?", prošaputao je osetivši da drugi samo klima glavom.

Nije imao glasa da odgovori, iako su se suze zaustavile. Zagrljaj mu je prijao i nije želeo da uništi ovaj momenat.

"Hajde ne brini se, prošlo je", nastavio je Namjoon rukom lagano idući uz i niz njegovu kičmu, ne bi li ga tako utešio.

"Svi mi imamo svoje strahove zato te neću terati da mi objasniš šta si tačno sanjao. U redu je."

Odvojili su se pogledavši jedan drugog u oči.

To je bio momenat u kojem je Jin shvatio da je njegov jedini strah upravo gubitak voljene osobe.

"Ako te zamolim da legneš na slobodnu stranu kreveta, hoćeš li pristati?", izustio je Jin spustivši pogled.

"Da li ću pristati da legnem u svoj krevet?", šalio se Namjoon, "Da, pristaću."

Ubrzo su im pogledi bili uprti u plafon, a fizičkog kontakta nije bilo. Ćutali su zajedno, puštajući misli da ih vode do sna. I tako su zaspali; sa zračkom svetlosti u sobi i u ćutanju.

[A/N:

Nešto sam mnogo emotivna, ne dirajte me...

Samo ću još napomenuti da je jučerašnji dan bio divan. O istom ćete saznati uskoro, u novom delu mog randoma koji će biti objavljen što pre. Stay tuned. ¯\_(ツ)_/¯