Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[08]

27. jun, Seul, Koreja

"Pijan si, Lu!", povikao je momak bledo roze kose izbegavši udarac crnokosog mladića.

Ulice su bile mrtve; noć hladnija no inače.

"Ti si kriv!", vikao je mladić prstom pokazujući na Namjoona.

"Nisam ništa uradio!", uzvratio je Namjoon uhvativši ga za ramena i prodrmavši ga.

Mladić ga je gledao polu otvorenih očiju, ali bez obzira na to, bio je sposoban za udarac.

Namjoon je osetio pesnicu na vilici i ubrzo se, od siline udarca i iznenađenosti, našao na par koraka od tog crnokosog i, očigledno agresivnog, mladića. Stavio je ruku na bolno mesto ne verujući onome što se upravo dogodilo.

"Ti si je oterao, a znao si da mi znači!", odjekivao je glas drugog koji se polako približavao rozokosom spremajući se na tuču.

Namjoon je odmahivao glavom pokušavajući da na najbezbolniji način reši problem. Međutim, jedino je bol i osećao.

"Nisam kriv!", izustio je blokiravši naredni udarac.

"Prekini!"

Odgurnuo je mladića od sebe osećajući kako ga neki čudan osećaj obuzima. Drugi nije gubio vreme, nasrnuo je na Namjoona istog trenutka, ali ovoga puta on je bio taj koji je zadobio udarac.

"Ne želim ovo. Smiri se i razgovaraćemo norm-"

Našao se na asfaltu. Crnokosi više nije gledao gde udara i kako udara.

Svom preostalom snagom zbacivši drugog sa sebe, Namjoon se našao na nogama dlanom brišući krv sa usana i u isto vreme osećajući mlaz te crvene tečnosti kako se lagano sliva niz njegov obraz. Brzim koracima pošao je ka drugom zadavši mu još par bolnih udaraca u vilicu, sve dok crnokosi nije pljuvao krv po tamnom asfaltu.

"Nisam kriv...", izustio je Namjoon gledajući u mladića.

Okrenuo se potrčavši i pustivši da ga noge nose što dalje odatle.

***

Duboko je disao osećajući oštru bol u predelu stomaka. Naslonio se na hladan zid hodnika stare zgrade, gledajući u vrata ispred sebe. Da li je imao hrabrosti da se tek tako pojavi? S obzirom na to da je krv još uvek navirala iz rana na licu, verovatno da.

Ipak, bio je svestan vremena koje i nije bilo baš prikladno za posete. Bilo je pet časova, ujutru.

Uzdahnuvši, bol je okupirala njegovo telo i tada je shvatio da se ne može vratiti kući. Lagano je pritisnuo zvono progutavši knedlu. Nervoza; obuzimala ga je.

Za par trenutaka vrata su se otvorila, a visoki smeđokosi mladić našao se u čudu.

"J-Joon?!", izustio je gledajući u Namjoona koji je jedva stajao na nogama.

"Izvini što sam došao ovako... Ali... Vraćam ti za ono kada si se ti neočekivano pojavio na mojim vratima", odgovorio je Namjoon blago se nasmejavši.

Jin se pomerio pustivši drugog da uđe. Imao je zabrinuti izraz lica, te kada je zatvorio vrata, uputio se u sobu po prvu pomoć.

"Prvo, znaš li koliko je sati?", pitao je čučnuvši ispred rozokosog koji je sedeo na fotelji.

"Da...", odgovorio je uz duboki uzdah koji je prouzrokovao onu bol.

"I šta si radio napolju ovako rano? Ili kasno? Šta se kog đavola desilo?", zapitkivao je Jin dodirivajući rane na njegovom licu dok je drugom rukom otvarao prvu pomoć.

"Ova rana iznad obrve će morati da se ušije, kretenu. Budi zahvalan što, recimo, znam kako to da uradim", nastavio je ljutito gledajući drugog u oči.

Namjoon je vrlo brzo zanemario bol i prestao da sluša ono što je drugi govorio. Samo ga je gledao, skenirajući svaki delić njegovog predivnog lica. Taj pogled, zaustavio se na rumenim usnama koje su neprestano menjale položaj omogućavajući rečima, koje rozokosi nikako nije registrovao, da izađu napolje.

"I zaista ne mogu da ver-", Jin je zastao pogledavši u mlađeg, "Slušaš li ti mene uopšte? Govorim o bitnim stvarima!"

Namjoon se trgao uputivši mu zbunjeni izraz lica. Nije imao pojma o čemu je stariji blebetao do pre par trenutaka.

"Izvini", izustio je spustivši pogled.

Smeđokosi je namršteno odmahivao glavom uzevši hidrogen i vatu.

"Daj da očistim te rane", izgovorio je približivši se kako bi bolje video.

Nežno je spustio vatu na ranu na Namjoonovim punim usnama, koncentrišući se na posao, a ne na njih. Međutim, neopisivo mnogo su ga privlačile.

Shvativši da zuri, par puta je trepnuo fokusirajući se na ranu iznad obrve. Počinjao je da se znoji, drhtavim pokretom spustio je parče vate na to bolno mesto.

"Auć!", povikao je Namjoon trgavši drugog koji se istog trenutka odmakao.

"Š-šta je bilo?", uplašeno je pitao Jin stavivši slobodnu ruku na srce.

"Ništa... Samo volim da te zajebavam", odgovorio je Namjoon kroz smeh.

Izraz lica smeđokosog se u potpunosti promenio. Namrštio se udarivši mlađeg u rame.

"E ovo i jeste bolelo", pobunio se Namjoon.

"Da nemaš ove rane na licu, upravo tu bih te udario. Ne mogu da verujem kakav si ti kreten", rekao je smeđokosi, "I još uvek mi nisi rekao kako se ovo dogodilo."

"Potukao sam se sa nekim momkom... Zapravo, on je prvi udario mene. Nisam želeo ovo, ali nisam ni mogao da ga jednostavno pustim da me izudara", objasnio je mlađi gledajući u pod.

"Ko je on uopšte? I zašto te je udario? Zašto jednostavno nisi jebeno pobegao?"

Namjoon je uzdahnuo.

"Molim te. Ta pitanja su tako mučna. Objasniću ti. Ali kasnije."

Jin je ućutao nastavivši sa čišćenjem Namjoonovih rana. Njihovi pogledi su se sreli. Usne mlađeg ponovo su bile krvave; ta tečnost nije prestajala da navire. Ali, spojivši se sa usnama drugog, više nije osećao ukus krvi.

Ipak, sve je to bilo samo u mislima mlađeg, čiji je um, ponovo, otišao predaleko.

[A/N:

Konačno objavljujem ovo iako priča propada isto koliko i ja.