Letnje večeri | [k.nj & k.sj] - pauzirana

[10]

30. jun, Seul, Koreja

Mladić izbledele kose šetao je onom plažom, šutirajući poneki kamenčić koji mu se našao na putu. Vetar je pirkao i prijao mu, terao je loše misli iz njegovog uma. Međutim, nije oterao onu misao koja ga je najviše mučila; Jin. Tog smeđokosog mladića nije video par dana. Razmišljanje o onom nespretnom poljupcu se u potpunosti vratilo i sada to nikako nije mogao da izbaci iz glave.

Ova tri dana, za Namjoona bila su izuzetno teška i činila su da oseća nekakvu neopisivu prazninu u srcu, dok ga je dosada obarala s nogu. Nikada ne bi ni pomislio da je život bez te voljene osobe, zapravo, ovako težak.

Pre samo sat vremena, viski se umešao u njegov život; ponovo.

Zaustavio se kod velike sive stene koju su talasi zapljuskivali okrenuvši se ka bistrom moru. Stavio je ruke u džepove svog belog šortsa i zatvorio oči u nadi da će se njegov um smiriti bar na tren. Međutim - nije. Onog trena kada su se njegove oči zatvorile, on kao da je dospeo u neki drugi svet - onaj pun pitanja.

I naravno, scena nespretnog poljupca je zauzela svoje mesto u tom nemirnom haosu. Naglo je otvorio oči stavivši ruku na vrat i uzdahnuvši.

"Čak je i more u ovom trenutku mirnije od mene i mojih misli...", pomislio je okrenuvši glavu udesno, ne bi li spazio nešto što će mu privući pažnju.

Ali nije.

"Ajnštajne."

Raširio je oči čuvši poznat glas. Naglo je okrenuo glavu, ipak, nije ugledao nikoga. Pomislivši da umišlja i da viski dobro odrađuje svoj posao, nervozno je prošao rukama kroz svoju izbledelu roze kosu.

"Na drugu stranu."

Progutavši knedlu, okrenuo se u suprotnu stranu proklinjući svoju 'smotanost'. Pa nije toliko pio da bi počeo da umišlja...

"J-j-jine?", jedva je izustio osećajući vrelinu na svojim obrazima.

Nadao se da će ga sresti ovde, ali isto toliko se nadao i da neće, jer nije bio spreman ni na kakav razgovor. Međutim, ipak ga je sreo, te mu je laknulo kada je video da je sa starijim sve u redu.

"Kako si? Nisam te video par dana, pa sam se i... recimo zabrinuo...", progovorio je Jin izbegavajući susret sa pogledom mlađeg.

"J-ja sam dobro, ali sam zaista brinuo za tebe...", odgovorio je Namjoon uputivši mu zabrinuti izraz lica.

Tišina. Ona neprijatna, grozna, jeziva, odvratna tišina koju su obojica zamrzeli i zbog koje su osećali da tonu sve dublje u mrak.

"Želiš li... da možda ostanemo ovde još malo...?", tiho je upitao Jin konačno hvatajući Namjoonov pogled.

"Zašto? M-mislim-"

"Zato što ja želim da..."

Nisu bili u stanju da završe rečenice koje su tako želeli da kažu.

Vetar je razblažio vrelo sunce, ali ne i vrelinu u telima koju su dva mladića osećala.

"Kako to da se uvek sretnemo ovako? U potpunosti neplanirano i...", rekao je Namjoon počinjajući da oseća blagu glavobolju.

Proklete misli, prokleti viski!

"Možda... sudbina želi tako", odgovorio je Jin.

Pogledao je u rozokosog mladića primetivši da sada, zatvorenih očiju, blago prstima masira čelo.

"Alkohol? Ponovo?", pitao je prekrstivši ruke.

Namjoon se nasmejao otvorivši oči.

"Molim te...", izgovorio je.

"Šta? Misliš li da će ti prokleti alkohol pomoći? Ne pretvaraj se u depresivnog idiota!", povikao je Jin ljutito ga gledajući.

"To je bila jedna prokleta čaša... Trenutno me ubija glavobolja...", odgovorio je rozokosi duboko uzdahnuvši.

"Ali..."

Viski je tek počinjao da deluje.

"Alkohol može da me natera da uradim ono što možda i ne bih uradio kada sam trezan...", nastavio je svoj oštri pogled uperivši u Jina.

Stariji je bio zbunjen. Zašto mu se ovo ponovo dešava? Zašto Namjoon ponovo radi ovo?

"Kako to misl-"

Rozokosi je grubo spojio njihove usne. Čudan osećaj preplavio je obojicu.

Šta je harmonija? Način na koji su se njihove usne dodirivale, pomerale i uopšte uklapale.

"Ti...", zbunjen i crven u licu, izustio je Jin osećajući kako se suze nagomilavaju u njegovim očima.

"Ničega se od ovoga nećeš sećati... Ne želim ovo! Proklet da si, Kim Namjoone!", povikao je odgurnuvši ga od sebe.

Drugi je razdvojenih usana i ćutke gledao u smeđokosog koji se trudio da se pribere.

"Nisam pijan, Jine", prošaputao je.

"Oprosti što je ovako ispalo..."

Otkucaji Jinovog srca bili su brzi i kratki; nikada do sada ovakvi. Svoje trenutno stanje nikako nije mogao da opiše, jednostavno se osećao čudno. Još uvek se pitao zašto se sve ovo dešava.

"Nećeš se ničega sećati... Kao i prošlog puta, kada smo izašli zajedno. Znam da se ne sećaš, zar ne?", rekao je Jin drhtavim glasom.

Drugi je progutao knedlu blago odmahnuvši glavom.

"Tako sam i mislio... Dozvoli da ti osvežim pamćenje. Priznao si da me voliš", nastavio je smeđokosi, siguran u ono što govori.

Bilo je sad ili nikad.

"Ali... To je istina...", tiho je dodao Namjoon.

"To govoriš ti ili prokleti viski?!", povikao je Jin puštajući suze niz obraze.

"Nisam pijan! Koliko puta treba da ponovim?", izgovorio je Namjoon prišavši mu i uhvativši ga za ruku.

Istrgavši svoju ruku iz njegove, smeđokosi se pomerio par koraka unazad. Gledao je u mlađeg očima punim suza blago odmahujući glavom.

"Oprosti mi. J-ja ne znam šta se dogodilo. Stigla su me sećanja..."

"Prokleta sećanja! Zaboravi ih jebeno! Zaboravi!"

S tim rečima, Jin se zaputio kuda su ga noge nosile. Nije imao pojma šta se upravo dogodilo, osećaj Namjoonovih usana na njegovim još uvek je bio prisutan. Možda mlađi i nije u potpunosti bio pijan; možda je govorio istinu. Možda...

I ponovo, ostavio ga je samog na plaži, kao one divne letnje večeri koju će pamtiti zauvek. Odlučio je da će čekati. Vreme je najbolji lek.

[A/N:

Trenutno sam u love-hate relationshipu sa ovim delom...