MIRIS RUŽE (Štampana)

MIRIS RUŽE

Brate, je li sve uredu?",  upita Ajše, a on tek kada čuje glas  svoje sestre posta svestan toga da je upravo, zbog ljubomore, napravio sebi gadan problem. Ali nije se ovoga puta puno obazirao na to. Još jednom je pogledao u Zehru, a zatim ustao od stola bez i jedne reči.   Za sobom je glasno zalupio vratima, kao što je to uradio jednu noć prije nego što je njegov otac umro. Istrčao je iz kuće jedva dišući. Otključao auto, seo unutra, okrenuo ključ i nestao u dubokoj crnoj tami koja se zove noć.  Jurio je istanbulskim ulicama, bez cilja. Noć je polako izmicala, novo jutro se rađalo, a Omer  još uvek nije dolazio kući, Zehra je sa šoljicom kafe pored prozora stajala i prema kapiji gledala. Čekala je da se pojave svetla auta, čekala je da se pojavi ,,on", Omer.  

Ova  crna, hladna, novembarska noć terala je Zehru  da postavi sebi još jednom  isto pitanje  po stoti put :,,Da li je ovo bilo jedino rešenje?"  Dok je razmišljala nije ni bila svesna da niz njeno lice liju suze. Ponovo liju kao kiše! Iako je Zehra bila sasvim ubeđena da više ne može pustiti niti jednu suzu i da su sve one potrošene nije bilo tako.

Za to vreme Omer  je sebe lečio onako kao je on najbolje znao ,,alkoholom". Ispijao je jednu, drugu, treću bocu i tako sve redom. Sa svakim gutljajem nazdravljao je za samo tri stvari: prva je bila ,,za Zehru" ,druga je bila ,,za patnju" i treća je bila ,,za osvetu".

Kada je već i šesta flaša po redu bila pri kraju, Omer je podiže pa sam sebi nazdravi govoreći: ,, Ovog puta nazdravljam za budale! Budale kao što sam ja, jer sam sebi dozvolio da patim, dozvolio sam da mi se pod kožu za par dana uvuče pijavica zvana Zehra, dozvolio sam da me još jednom još jedna žena povredi. Ovog put nazdravljam za budalu koja se zove Omer i za moju osvetu.  Od sutra će ona osetiti bol, ovu istu bol koju ja osećam od kada sam u njenim rukama  ugledao sliku drugog muškarca.."

Kao što se nakon dugo godina bude ljudi iz kome pa ne znaju gde se nalaze, tako se i Omer  probudio kada je na svojoj ruci osetio jednu kapljicu vode. Pogledao je na svoju ruku, a onda lagano prstima dotakao je svoj obraz. Negov obraz bio je vlažan. Pod njegovim prstima mogao je osetiti suze. Nakon punih dvadeset godina  ponovo je zaplakao. Sklopio je oči i vratio se u prošlost kada je bio osmogodišnji dečak i kada je sebi dao obećanje.

Vraćanje u prošlost.....

Rana jesen, te davne 1988.  godine. Dok je kiša padala napolju i nebom gromovi sevali Omer je stajao iza vrata od kabineta svoga oca i slušao razgovor svojih roditelja... ,,Ja tebe ne volim! Nikada te nisam volela, sa tobom sam sve ovo vreme bila samo zbog novca. Ostavljam te, ne mogu disati isti vazduh kao ti, ne mogu ostati ovde. Zato odlazim."  To su bile poslednje reči koje je Omer kao malo dete čuo od svoje majke. Nakon tih reči spakovala je kofere, dok je Omer sve to posmatrao pored vrata tada, spavaće sobe svog oca i majke. Te noći on je suze mržnje lio.Bol koju je osetio te noći nikada nije zaboravio. I zakleo se da nikada zaboraviti neće.  Kao ni onaj trenutak kada je njegova majka zalupila vratima , a da se nije ni jednom iza sebe da pogleda okrenula. Jer da se okrenula, videla bi svog uplakanog sina. Tog  dana mali Omer je sklopio svoje kao ugalj, uplakane oči i jednom jako udahnuo pa brisući poslednje suze sa svog lica obećanje samom sebi dao:  ,,Nikada, ali nikada više neću plakati." Od  tada je prošlo punih dvadeset godina i Omer nikada više nije  ni plakao. Nije plakao čak ni onog dana kada je svog oca u mezar spustio, tog dana ni jednu suzu nije pustio. A danas, dok u autu sedi on suze iz njemu nepoznatog razloga lije. A ove suze izdajice, koliko god da su bile olakšanje za Omera i njegovu dušu, njemu su bile gorki otrov. Lupio je šakom od volan i dodao :,, Zbog tebe sam pogazio obećanje Zehra! Sada je vreme da zgazim i tebe."

Sadašnjost

Nagla škripa guma probudila je usnulu princezu Zehru. Brzo je skočila i kroz prozor ugledala Omera kako ulazi u kuću.